Списак Андрићевих приповедака

Поподне (1914)
Прича из Јапана (1919)
Дан у Риму (1920)
Пут Алије Ђерзелеза (1920)
Кнез са тужним очима (1920)
Ћоркан и Швабица (1921)
Победник (1922)
За логоровања (1922)
Жена од слонове кости (1922)
Љубав у касаби (1923)
Мустафа Маџар (1923)
У мусафирхани (1923)
Искушење у ћелији број 38 (1924)
На други дан Божића (1924)
У зиндану (1924)
Рзавски брегови (1924)
Ноћ у Алхамбри (1924)
Мост на Жепи (1925)
Сан бега Карчића (1925)
Створење (1925)
Чудо у Олову (1926)
Мара милосница (1926)
Пакао (1926)
Први дан у радосном граду (1926)
Исповијед  (1928)
Јулски дан (1928)
Велетовци (1928)
На Латинској ћуприји (1929)
Код казана (1930)
Аникина времена (1931)
Занос и страдање Томе Галуса (1931)
Мрак над Сарајевом (1931)
На лађи (1932)
Смрт у Синановој текији (1932)
Напаст (1933)
Олујаци (1934)
Шетња (1934)
Жеђ (1934)
Бајрон у Синтри (1935)
Деца (1935)
Руђански бегови (1935)
Разговор са Гојом (1935)
Мила и Прелац (1936)
Свадба (1936)
Труп (1937)
Поручник Мурат (1938)
Чаша (1940)
У воденици (1941)
Књига (1946)
Писмо из 1920. године (1946)
Сан и јава под грабићем (1946)
Суседи (1946)
Шала у Самсарином хану (1946)
Тај дан (1946)
Злостављање (1946)
Прича о везировом слону (1947)
С људима (1947)
Три дечака (1947)
Ћилим (1948)
О старим и младим Памуковићима (1948)
Електробих (1948)
Змија (1948)
Зеко (1948)
Снопићи (1948)
Дедин дневник (1948)
Предаја (1948)
Прича о кмету Симану (1948)
Разговор (1948)
Сјеме из Калифорније (1948)
Случај Стевана Карајана (1949)
Црвен цвет (1949)
Бифе „Титаник“ (1950)
Коса (1950)
Породична слика (1950)
Први сусрети (1950)
Штрајк у ткаоници ћилима (1950)
Аутобиографија (1951)
Затворена врата (1951)
Знакови (1951)
Буна (1952)
На обали (1952)
На сунчаној страни (1952)
Пре несреће (1952)
Аска и вук (1953)
Излет (1953)
Лица (1953)
Немирна година (1953)
Прозор (1953)
Проба (1954)
Речи (1954)
Жена на камену (1954)
Прича о соли (1955)
Екскурзија (1955)
Зими (1955)
Игра (1956)
На стадиону (1956)
Панорама (1957)
Осатичани (1958)
У завади са светом (1958)
Летовање на југу (1959)
Лов на тетреба (1959)
На државном имању (1959)
Ђорђе Ђорђевић (1960)
Кула (1960)
Свечаност (1960)
Сунце (1960)
Разарања (1960)
Празнично јутро (1960)
У ћелији бр. 115 (1960)
Предвечерњи час (1961)
Јелена, жена које нема (1962)
Два записа босанског писара Дражеслава (1963)
Код лекара (1964)
Сусрет (1965)
Разговор пред вече (1966)
Велики распуст (1966)
Сарачи (1966)
Вејавица (1968-69)
Легенда о побуни (1968-69)
Пекушићи (1971)
Рањеник у селу (1971-1972)
Слепац (1975)
Увод (1976)
Бонвалпаша (1976)
Алипаша (1976)
Барон (1976)
Геометар и Јулка (1976)
Циркус (1976)
Јаков, друг из детињства (1976)
Прича (1976)
Робиња (1976)
Животи (1976)
Љубави (1976)
Зуја (1976)
Немир (1981)

Општи поглед

Жанета Ђукић Перишић

МАЈСТОР СРПСКЕ ПРИПОВЕТКЕ

Један поглед на Андрићев приповедачки опус

Читалац који узме сабрана дела једног писца, чита их као повезану целину, и поред свих противречности и прелома, које дело једног писца у себи носи. Он пролази кроз то дело као кроз добро уређену улицу у којој су фасаде кућа повезане међусобно, и све му долази као једна више мање плански и добро повезана целина. Јер такав читалац стоји на крајњој тачци пишчевог дела, гледа у правцу противном од оног којим су та дела настакала, посматра их у целини и континуитету које она нису могла имати када су, једно по једно, споро и тешко настајала у дугим и немирним периодима пишчевог живота (...)

Иво Андрић
Знакови поред пута

 I

Посматрамо ли историју српске књижевности као један низ жанровски поливалентних форми, наметнуће нам се закључак да најупадљивије место у томе низу заузима приповетка са свим својим модалитетима. Виталност приповетке као жанра несумњива је и неспорна, а њена разноврсност, тематско богатство, стилска и композициона разуђеност толико велики да је чине најстабилнијим обликом прозног изражавања у нашој књижевности. И не само савременој: приповетка је као врста најдубље укорењена у историји српске литературе. Уз лирику у ужем значењу речи, приповетка је, нарочито у новијем добу, била жанр у којем су начињени највећи продори, а у низу њеног еволутивног успона, уписује се велик број ремек-дела са особинама највеће изврсности. Било да је реч о приповедачима што желе у приповеци да остваре атмосферу «чарања, тихог ткања и шапата о дубоким и скривеним тајнама живота», како би то рекла Исидора Секулић, онима што у легенди, миту или повести покушавају да нађу скривене кључеве садашњости, или о онима што отворених очију гледају свет око себе па нам га, преломљеног у сочиву властитог сазнања, враћају кроз слику, реч и звук, или, пак, онима што кроз сан иду у непознате светове да би нам испричали причу о нама самима – сви они приповедају увек исту причу о човеку, тајнама његовог срца и духа и његовом месту у васељени.

А шта је, у основи, приповетка? Како би се, у најкраћим цртама, приповетка могла, пре описати него ли прецизно дефинисати? Једно од најбитнијих обележја приповетке јесте њена величина, односно мера њене сажетости. Управо од обима компресије форме зависи како ће писац распоредити своју грађу, како ће конструисати сиже и како у њега увести своју тему или умрежити више мотива, како ће експлицирати свој језички потенцијал. Нема сумње да приповетка почива на категоријама селекције и сажимања, на давању ограничавајуће, сведеније форме процесу приповедања. Концентрација пажње, сажетост и занимљивост приповедања морају бити у првом плану да би се остварио утисак јединствене целовитости. Због тога се приповетка ослања на «ограничени свет», на јасно истакнут детаљ, мотивисану ситуацију или наглашен карактер.

Али, срж, суштина, оправдање постојања сваке приповетке не може се свести само на њене формалне карактерисрике јер, најважнија јесте прича, процес причања, приповедање. Прича је антрополошки условљена, она даје смисао људском постојању и његовој муци да допре до смисла и разлога постојања света. Причам, дакле, постојим, могли бисмо парафразирати једну прастару максиму. Од памтивека човечанство прича, приповеда о херојству, љубави, патњи, издаји, оданости и пријатељству, прича је човеку инхерентна, саставни део његове позиције у интерактивном односу са светом. И није случајно Андрић у уста свога јунака фра Петра, ставио речи његовога „амиџе“, покојног фра Рафа, који је у шали увек говорио: „Ја бих без хљеба још некако и могао, али без разговора, бели, не могу.“

И управо дубоко верујући у животодајну и спасилачку моћ приче и приповедања, Андрић је целом свету са говорнице Шведске академије гласно објавио свој credo и своју непомућену веру у причање. Примајући из руку шведскога краља Нобелову награду за књижевност, Андрић је изрекао једну од најлепших похвала причи и причању. Ево тих речи писца који је причу довео до перфекције и који се определио за највиши облик књижевне иманенције: „На хиљаду разних језика, у најразличитијим условима живота, из века у век, од древних патријархалних причања у колибама, порeд ватре, па све до модерних приповедача који излазе у овом тренутку из издавачких кућа у великим светским центрима, испреда се прича о судбини човековој коју без краја и прекида причају људи људима. Начин и облици тога причања мењају се временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече даље а причању краја нема. Тако нам понекад изгледа да човечанство од првог бљеска свести, кроз векове прича сâмо себи, у милион варијаната, упоредо са дахом својих плућа и ритмом свога била, стално исту причу. А та прича као да жели, попут причања легендарне Шехерезаде, да завара крвника, да одложи неминовност трагичног удеса који нам прети, и продужи илузију живота и трајања. Или можда приповедач својим делом треба да помогне човеку да се нађе и снађе? Можда је његов позив да говори у име свих оних који нису умели или, оборени пре времена од живота-крвника, нису стигли да изразе. Или то приповедач можда прича сам себи своју причу, као дете које пева у мраку да би заварало свој страх? Или је циљ тога причања да нам осветли, бар мало, тамне путеве на које нас често живот баца, и да нам о том животу, који живимо али који не видимо и не разумемо увек, каже нешто више него што ми, у својој слабости, можемо да сазнамо и схватимо; тако да често тек из речи доброг приповедача сазнајемо шта смо учинили, а шта пропустили, шта би требало чинити, а шта не. Можда је у тим причама, усменим и писменим, и садржана права историја човечанства, и можда би се из њих могао бар наслутити, ако не сазнати, смисао те историје. И то без обзира на то да ли обрађују прошлост или садашњост.“

Сличну мисао изрекао је Андрић у свом имагинарном „Разговору с Гојом“ још 1935. године. Андрићев јунак Гоја, приповедачев сабеседник, види живот и причу како се стваралачки преплићу, јер без приче и нема правога живота. А како доћи до приче, те кључарице свега онога „што је бивало и бива“, што се понавља у безброј различитох облика? Треба ослушкивати легенде, „те трагове колективних људских настојања кроз столећа и из њих одгонетати, колико се може, смисао наше судбине“, каже на једном месту Андрићев Гоја и даље додаје како смисао треба тражити „у оним наслагама које столећа стварају око неколико главних легенди човечанства“. Тако се историја и легенда у Андрићевој уметности спајају у једно, градећи мост од историје као најширег поља свеколиког животног попришта до колективног памћења и драгоцених слојева народних предања. Историјски догађаји, ход историје, тако, за Андрића постају терен на којем он открива трагове колективно несвесног и покушава да кроз разумевање легенде подари смисао историјском збивању.

Овакво Гојино уверење о моћи и важности колективног предања, дели и безлични приповедач у „Причи о везировом слону“ износећи мисао да „у тим понајчешће измишљеним причама крије се под видом невероватних догађаја и маском често измишљених имена, стварна и непризнавана историја тога краја, живих људи и давно помрлих нараштаја. То су оне оријенталске лажи за које турска пословица вели да су 'истинитије од сваке истине'“. Управо се овде може видети да Андрић верује у један виши облик истинитости, онај који се објављује кроз причу и приповедање, а који своју грађу црпе из легенди, предања, анегдота, а финални облик добија у пишчевој имагинацији. Међутим, Андрић није пасивни хроничар, бележничар повести, већ стваралац који реинтерпретира историју кроз микросудбине својих јунака: појединачне судбине Маре милоснице, Анике Крнојелчеве, Алије Ђерзелеза, Мустафе Маџара, фратара и православних попова, босанских сељака, јеврејских трговаца, турских и иних великодостојника и многих других јунака који пролазе позорницом Андрићевога дела, служе писцу да их, умрежене и уплетене у ход историје, постави као низ различитих одговора на круцијална животна питања. Андрић динамизује историју узбуркавајући је мноштвом јунака и догађаја који су постојали или се десили или су, пак, могли бити „према законима вероватности и нужности“. Крећући се кроз време и простор, посматрајући животе својих јунака и у синхронијској и у дијахронијској равни, Андрић покушава да у општем бесмислу историје пронађе смисао. А тај смисао могуће је пронаћи у причи и приповедању.

Карактеристичан је и пример Андрићеве збирке приповедака Кућа на осами која је објављена постхумно, у облику у којем је за писцем остала. Компонована је као целовита, на одабраној матрици формирана књига приповедака, као циклус прича уланчан у јединствену структуру. Стиче се утисак да је Кућа на осами нека врста типолошке, селективне хрестоматије тема и ликова из целокупног Андрићевог приповедачког опуса, а сваки од ликова може се разумети као репрезентант једне од пишчевих великих тема и идеја или типа јунака. То, дакле, није просто збирка прича каквих је Андрић објавио неколико, руководећи се, додуше, одређеним принципом као обједињујућим начелом. Збирка прича Кућа на осами јединствена је по томе што су приче чврсто повезане заједничким „декором“ и ликом приповедача. Имагинарна лица која нахрупљују у приповедачеву кућу на осами са својим посебним животима, и невероватним судбинама, представљају за писца какав је Андрић идеално тле на којем се испреда прича. Свака од једанаест појединачних судбина јесте врело из којег се реконструишу минули животи у свој њиховој сложености, а приповедач има јединствену прилику да својим читаоцима испреда причу, исприповеда судбине које су на граници фантазије и јаве. Кућа на осами прави је андрићевски пример приповедања о причи.

Једна од приповедака из Куће на осами носи назив „Прича“, као што ће тај појам у називу носити још неколике Андрићеве приповетке: „Прича из Јапана“, рана алегорија о месту и улози песника у друштвеним превирањима и револуцијама, спомињана „Прича о везировом слону“, потресно виђење људске природе и властодржачке обести у Босни, „Прича о кмету Симану“ која говори о ужасима сељачког живота, проткана маштањима о властитој величини, „Прича о соли“ (у првој верзији „Разговор о соли“) у којој су маестрално приказани дани турске управе у околини Сарајева, у виду снажне патријархалне драме. Сродна моделу „причања“ јесте форма „разговора“, па писац у три наслова својих приповедних проза уводи тај термин: „Разговор с Гојом“, „Разговор“ и „Разговор пред вече“.

Андрићева приповедачка уметност и његова прича везују се често за усмену традицију. Народна историја, амалгам стварних догађаја и наталожених интерпретација онога што се збило, маштања о ономе како је могло бити, представљали су за Андрића „стварност“ која се налази у темељима његовог приповедачког умећа. „Народ памти и препричава оно што може да схвати и што успе да претвори у легенду. Све остало пролази мимо њега без дубљег трага, са немом равнодушношћу безимених природних појава, не дира његову машту и не остаје у сећању“ – бележи Андрић на крају друге главе своје вишеградске хронике. У усменом приповедању, говорећи о ономе што је видео и чуо, и што је тек повод маштању, илузији и надоградњи, човек стварни догађај види као примарни повод причању. Тако се и Андрић, полазећи од народног предања, језиком древног приповедача, преузимајући делимично форме усмене нарације, приближава једном специфичном моделу света у оквиру којег настоји да досегне универзалне истине о човековој судбини у свету. Метафизичка обележја његове приповедне прозе указују нам на пишчеву развијену свест о сложености људског искуства и релативност у схватању неких традиционалних уверења.

Структура многих Андрићевих приповедака формирана је тако да приповедање о каквој чувеној причи, догађају или јунаку представља често оквир у који се утискују друге, паралалне, уметнуте или концентричне приче, приче у причи, на чијем фону, у фином преплитању значења, израста смисао пишчеве поруке. Подсетимо се само Проклете авлије, „Маре милоснице“, „Аникиних времена“, „Трупа“, „Приче о везировом слону“, „Љубав у касаби“ и других, у којима се приповедањем приче у причи, даје шири оквир и контекстуално значење основној нити казивања. Андрић често своје приповетке поставља као наративне кругове који се, као када се каменчић баци у море, шире и бокоре новим, сложенијим значењима. Није на одмет на овом месту сетити се једне Андрићеве мисли у којој каже да никада није писао књиге „него рашивене и разбацане текстове који су се с временом, а више или мање логике, повезивали у књиге-романе или збирке приповедака“. И одиста, иако се Андрић у историји наше књижевности види као врхунски романсијер, у чијим су романима митотворне снаге створени најкрупнији уметнички, па, у извесном смислу, и антрополошки симболи, ипак смо склони да га најпре разумемо као приповедача највишег ранга. Његови су романи, готово по правилу, настајали постепеним низањем одвојених, засебних мањих наративних целина, склапајући се у низове и чинећи, тако, своје врсте „новелистичке романе“, како би то рекли руски формалисти. Језгро Андрићеве књижевне уметности јесте прича, а приповетка његов основни жанр. Његове велике епске творевине, На Дрини ћуприја и Травничка хроника настале су уланчавањем, повезивањем мањих приповедачких форми око једне осе, а недовршени роман Омерпаша Латас склопљен је од релативно независних приповедних целина. Осмотримо ли ствар и са друге стране, из обрнутог угла, видећемо да многе Андрићеве приповетке, управо због постојања општег плана у њима, иако се завршавају више него ефектним поентама које су драгуљ Андрићеве приповедачке уметности и философије, изгледају као делови неке могуће веће целине. Отуд се у Андрићевом приповедачком корпусу могу уочити читави циклуси прича који су повезани или ликовима о којима говоре, или историјским периодом, или заједничком темом, типом личности који доминирају прозом, врстом односа међу ликовима (фратарски циклус, приче о деци, циклус прича о турским временима у историји Босне, затим тзв. фантастичне приче, циклус прича о аустроугарском присуству у Босни, јеврејске приче, приче о настраним људима и митоманима, приче о злу и насиљу, приповетке о малим биографијама, приче о жени, београдске, сарајевске приче, приповетке о Вишеграду, приче о чувеној 1878. години, породичне приче, комплекс прича о бунтовној 1906. години).[1] Скоро свака Андрићева приповетка могла би се наћи у најмање два, ако и не много више типолошких низова.

Стога је питање типологије Андрићеве приповедачке уметности изузетно сложено, јер је реч о једном поливалентном и слојевитом опусу у оквиру којег свака појединачна приповедна целина има низ стратума који би се могли разумети као копче са неким другим деловима пишчевог опуса. Осим најједноставнијих, тематских разврставања Андрићевих приповедака у широком распону, може се говорити и о формалним карактеристикама његових кратких проза, затим о разумевању његових прича на основу односа према историји или пак са са акцентом на неисторичности његовог приповедања. На једној страни историја, на дугој страни фантастика, на једној страни фабуларни ток који, као корито реке Дрине тече моћно, ка циљу, ка ушћу, односно поенти, прикупљајући и усисавајући успут низове фабуларних рукаваца, на другој страни нефабуларне, поетске епизоде, са чудесним фантазмагоричним језичким ткањем и неочекиваним обртима. Андрић просто није стварао један тип приповетке: једним делом ослањао се на усмену традицију и на Вуков допринос интегрисању те традиције у писану књижевност и културу, другим делом на српску реалистичку традицију (Кочић, Матавуљ), али му нису нимало били страни експресионистички и модернистички експеримент и кратке, фрагментаризоване форме, као ни дубока психолошка анализа као једна од константи његовог приповедачког гласа. Психолошка утемељеност мотивације, готово математички израчуната и спроведена у кратком потезу до кулминације, даје посебну уверљивост Андрићевим јунацима. Као по правилу, Андрић више наговештава него што експлицитно казује, он као да више „сенчи“ него што „црта“ своје ликове, кроз само један покрет, или поглед или гест он своје јунаке представља у њиховој целовитости. (Сетимо се само кад кратко описује Омерпашу Латаса како се прекрсти „навиклим покретом“: том једном синтагмом он је о Мићи Латасу из Јање Горе, о његовом психолошком профилу и о његовом односу према пореклу рекао толико да читалац има више него јасну представу о томе Андрићевом чувеном јунаку). Без празног хода, без сувишних елаборација, неколиким, као узгред набаченим речима, мајстор српске приповетке отвара пред читаоцима неслућене просторе злом напаћених, усудом онемогућених, злехудим стицајем околности осакаћених, рањених и убогих људских душа.

Патња и зло велике су Андрићеве теме: било да је реч о турским или аустријским временима у којима безобзирна власт, бахатост појединих представника те власти трују живот појединцима, било да се говори о потресима у историји или у човековом животу, било да се суочавамо са превирањима, неодумицама, дилемама, трагањима, борбама, заблудама, слабостима, уздигнућима крхке људске природе, појединац готово по правилу страда и трпи „бесмислени терор прилика и ствари“, како је писац записао још у Ex Pontu.

У Андрићевим приповеткама, као и у романима-хроникама, приповедачев говор је најчешће глас мирног сведока, посматрача. Његова проза исписана је углавном у трећем, приповедном лицу, из позиције свезнајућег приповедача, мада постоји и један број прича написаних у првом лицу. За Андрићев приступ тексту карактеристична је једна удаљена, у извесном смислу, узвишена тачка из које се баца поглед на целовитост приче која је најчешће исказана у монолошко-медитативном тону. Из тако „подигнуте“ приповедачке перспективе, из ширег ракурса, писац може да види више, осети јасније и разуме боље своје јунаке и схвати их у свој њиховој комплексности. Приповедачев глас се код Андрића дефинише као глас некога ко говори о нечему што је видео или чуо, што се може замислити као некаква „стварност“, чак и онда када делује најфантастичније. Појам „стварности“ код Андрића ни издалека се, међутим, не исцрпљује у реалистичком схватању света као виђеног феномена. И онда када је плод измаштаних предања, снатрења и нада, израз култних симбола и сновиђења, „стварност“ Андрићеве прозе делује уверљиво, као што су то „пребољене болести“ које су „могле бити описане“, како сâм писац каже на једном месту. Андрић се и у својим романима и у великом броју својих приповедака лаћа тема које су посредоване историјском дистанцом и наслаганим историјским искуством. Он посеже за историјским темама онда када су оне већ стабилизоване у историји и објективизоване научним интерпретацијама. Затим их наново оживљава, бацајући на њих сноп светлости са, као што смо рекли, историјски уздигнуте и удаљене позиције, стављајући их у један посве нов, књижевни контекст.

Међутим, врло је важно истаћи да се Андрићево приповедачко умеће ни издалека не исцрпљује у ономе што се и о чему се приповеда, већ се једнако значајним мора третирати и питање формалне презентације текста. За схватање Андрићевог приповедачког умећа необично је важна чињеница да својим поступком ставља акценат на сâмо приповедање, формално-стилску организацију текста и на процес нарочитог језичког обликовања. Андрићеву прозу не занима само оно што је исприповедано на реалистичкој потки андрићевски виђене „стварности“, већ једнако тако и процес приповедачког обликовања у оквиру језичке матрице. Писац као да се у компоновању својих прича са становишта форме и у њиховој језичкој експликацији, држао савета Гојине тетке из Фуенте де Тодоса, која је својој кћери говорила: „Збијај! Гушће! Не ткаш сито!“ Андрићев приповедачки опус, чак и у оним мање успелим приповеткама, одликује се добро одмереним односом између теме и форме, идеје и језичко-стилске реализације.

„Никад се се не би потпуно могло казати у чему је управо била лепота његовог причања“ – описује Андрић причање фра Петрово на почетку приповетке „Труп“. Ни ми са прецизношћу нити са дефинитивношћу суда не можемо рећи које су то чари које заносе читаоца Андрићеве прозе. Његов језик је контролисан, а његова мирна, ритмична реченица сматра се једном од најбољих реченица у српском језику. Једноставан и прецизан, изражајно економичан, без сувишног нагомилавања и згушњавања речи, језик Андрићев, у најбољој традицији такозваног београдског стила, у савршеном је складу са фабуларно-сижејном потком значењске основе текста и подвргнут је развојној логици и нити приповедања. Андрић ретко прибегава дијалогу, који је, и када га има, веома штур, све што хоће да саопшти читаоцу чини то смиреном, уједначеном и објективном нарацијом, лишеном страсти и језичких ексцеса, мирном, ритмичном реченицом којом је, у извесном смислу, стабилизована синтакса српског језика.

КАКО ЈЕ НАСТАЈАО АНДРИЋЕВ ПРИПОВЕДАЧКИ ОПУС  

I          

Иво Андрић у књижевност је ушао стиховима: године 1911. деветнаестогодишњи песник огласиће се сетним, меланхоличним строфама у „Босанској вили“, у песмама „Блага и добра месечина“ и „У сумрак“ где ће своје срце видети као „тамно језеро кога ништа не диже и у ком се нико не огледа.“ У почетку заокупљен сваким трептајем своје душе, Андрић је у исповедном тону, у слободном стиху, експлицирао свој однос према животу као трагичком усуду, а човека видeo као несрећног усамљеника и губитника, од свих заборављеног и осуђеног на патњу и бол. У његовим стиховима осећа се нихилистички дух епохе и осећање безнадежности и беспомоћности у свету у којем је појединац осуђен на пораз. Касније, окрећући се прози, Андрић полако напушта исповедни тон који карактерише најпре лирику, а онда и медитативне, прозно-поетске текстове у Ex Pontu и Немирима, који су резултат дефетизма ратне и поратне епохе, те уздиже уметника који остаје анониман, заузимајући објективно градитељску улогу у прозном тексту. Међутим, рани поетизам, лирска интроспективна медитација неће се сасвим изгубити из Андрићевог стваралаштва: као једва чујан тон, као ритам који понекад пробије чврсту прозаистичку матрицу, јављаће се доцније у многим Андрићевим приповеткама, па и романима, а током целог његовог живота и у медитативним записима у Знаковима поред пута и Свескама.

Међутим, треба истаћи и да се у Андрићевим раним радовима, Ex Pontu (1918) и Немирима (1919), које није увек лако жанровски дефинисати, јавља заметак „приче“, некакво приповедно језгро, наративност у наговештају, из којег ће се доцније, природно, развити Андрићева приповедна проза. Тако, прва Андрићева прозна творевина, „Поподне“, објављена 1914. године, у време када се Андрић види и разуме превасходно као песник (у Хрватској младој лирици 1914. године изишло је шест Андрићевих песама), названа песмом у прози, исписана у првом лицу, осим што има елементе ране Андрићеве исповедне лирике, има и јаснију и чвршћу прозну структуру, наликикује тада популарним експресионистичким штивима, па се може сматрати Андрићевим прозним првенцем. Из истог разлога, и „Прича из Јапана“ (1919) и „Победник“, (1922), објављене, такође као „песме у прози“, с обзиром на уобличеност фабуле, развој сижеа и поенте, могу се сматрати приповеткама лирске провенијенције.

А сакупити на једном месту целокупан приповедачки опус једнога писца задатак је нимало лак. Пред приређивача се поставља низ методолошких питања и, као што смо већ рекли, недоумица везаних за жанровске одреднице текста, те се тај посао никада не може сматрати у потпуности завршеним. Посебице код Андрића у чијем опусу има, као што смо рекли, такозваних песама у прози, те веома кратких прозних форми („Игра“, „Слепац“), а онда и дужих приповести које се обимом приближавају роменескном обрасцу („Зеко“, „Аникина времена“, „Мара милосница“).

Осим класификовања Андрићевог приповедачког опуса и давања „зеленог светла“ и методолошког оправдања одређеним прозним творевинама да се могу сматрати причама, па макар и у наговештају, пред приређивача се постављало и питање презентације одабране грађе. Ми смо се одлучили за, како нам се чинило, најприроднији, хронолошки приступ грађи. Такав поступак, чини се, пружа могућности друкчијег, у извесном смислу новог сагледавања Андрићевог приповедачког опуса и даје материјал за нове увиде и закључке. Посматрање једног приповедачког опуса у континуитету, корак по корак како је настајао, праћење хронологије настајања и објављивања пишчевих приповедака с једне, и других прозних форми, с друге стране, и читаоцима и истрживачима отварају једно ново видно поље Андрићеве уметности. Пре свега, ако се паралелно прати настанак Андрићевих приповедака и других форми његовог уметничког изражавања, могу се докучити могућни утицаји и изворишта његових прича. Лако се може запазити како Андрићев краткотрајни експресионистички експеримент, као резултат његове младалачке лектире и преовлађујућег књижевног правца, уступа место интересу за историју Босне, у оквиру које га занимају подједнако и Турци, и католички фратри, и српски сељаци, и јеврејски трговци и многи други. Не напуштајући до краја свога стваралачког пута интересовање за судбину земље која га је обликовала, Андрић се паралелно бави и темама у којима доминира његов интерес за савремене теме. Међутим, савременост у тим причама представља само неутрални „декор“ у оквиру којег писац проговара о круцијалним и свевременим питањима људске судбине и о вечним питањима о смислу живота. (Обол актуелном тренутку Андрић ће, чини се, најочогледније и најбуквалније, и најмањом уметничком вредношћу, платити када после Другог светског рата буде објавио неколико приповедака у којима се реферише на актуелну стварност. Настале у периоду „обнове и изградње“, делимично излазећи из оквира Андрићеве поетике, те приче су, по свему судећи, нека врста одговора на реалност и живот који је писца окруживао. Корелација са актуелним тренутком Андрића у прози готово по правилу не занима, а само у малом броју прича срећемо отворену форму ангажовања („Дедин дневник“, „Електробих“, „Сјеме из Калифорније“...).  

Године 1924, исте оне године када је у Грацу одбранио докторску дисертацију Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине, Андрић је у београдској Српској књижевној задрузи објавио прву збирку прича под једноставним називом Приповетке. Андрић сâм у дисертацији истиче да је „по своме садржају и по својој основној замисли, ова расправа у вези са другим радовима“ које је припремао „у другом облику и у другим приликама.“ Не можемо а да се не запитамо каква је та веза и на које се радове та Андрићева изјава односи? Колико је истраживање историје Босне у вези са дисертацијом помогло Андрићу да сагледа природу живота у босанској забити за турскога вакта, да разуме сплет конфесионалних и националних односа у босанском караказану? По свему судећи, истраживања које је предузео млади докторанд и увиди до којих је дошао, постала су неисцрпно врело и сирова грађа за његове приповетке, и не само за оне што су штампане 1924. године. „Ове приповетке о Турцима и о нашима јесу само део (отприлике средњи) једног рада, започетог приповетком 'Пут Алије Ђерзелеза'“, записао је Андрић у уводној белешци за Приповетке. (Приповетка „Пут Алије Ђерзелеза“ објављена је у целини, као самостално издање, код издавача Цвијановића још 1920. године). Осим прича које су до тада објављене у периодици („У мусафирхани“ (1923), „Ћоркан и Швабица“ (1921), „За логоровања“, (1922), „Мустафа Маџар“ (1923), „Дан у Риму“ (1920), и „Љубав у касаби“ (1923), у књизи се први пут штампају приповетке „У зиндану“, „Рзавски брегови“ и „Ноћ у Алхамбри“. Изван збирке остају до тада у периодици објављени текстови „Кнез са тужним очима“ (1920), „Победник“, „Жена од слонове кости“ (1922), прозе исписане у симболистичком маниру, а затим и „Искушење у ћелији број 38“ (1924) и „На други дан Божића“ (1924), које ће сачекати тек Сабрана дела из 1963. године да у њима буду објављена.

Друга збирка прича, такође под називом Приповетке штампа се поново у Српској књижевној задрузи 1931. године и у њу улазе до тада у часописима објављене приче “Мара милосница“ (1926), „Исповијед“ (1928), „Чудо у Олову“ (1926), „Код казана“ (1930), „Мост на Жепи“ (1925), дочим се „Аникина времена“ штампају први пут у оквиру те збирке.

Српска књижевна задруга штампа и трећу Андрићеву збирку прича једнако једноставног назива Приповетке, године 1936. Писац у збирку уноси причу „Свадба“ (која у збирци доживљава прво публиковање), затим „Смрт у Синановој текији“ (1932), „Напаст“ (1932), „Олујаци“ (1934), „Жеђ“ (1934) и „Мила и Прелац“ (1936). Велик број приповедака до тада објављених у периодици не улази у ни у ову, трећу збирку коју је Андрић сâм компоновао, највероватније зато што им није видео јасно место у оквиру целине. То су приче “Сан бега Карчића“ (1925), „Створење“ (1925), „Пакао“ (1926), „Први дан у радосном граду“ (1926), „Један дан у Сарајеву крајем јула 1878.г. („Јулски дан) (1928), „Велетовци“ (1928), „На Латинској ћуприји“ (1929), „Занос и страдања Томе Галуса“ (1934), „На лађи“ (1932), „Шетња“ (1934), „Бајрон у Синтри“ (1935), „Деца“ (1935), „Руђански брегови“ (1935), „Разговор с Гојом“ (1935). Неке од њих појављиваће се доцније у различитим изборима Андрићеве припопведачке прозе, многе ће први следећи пут бити штампане у првим Андрићевим Сабраним делима из 1963. године, а неке ће чекати тек постхумна издања пишчевих Сабраних дела.

Упркос, дакле, извесној тематској разноликости, приповетке у прве три Андрићеве збирке одликују се одређеном мером компактности, иако приче нису међусобно формално повезане. Може се рећи да њихов превасходни значај не потиче од тога што представљају саставни део групе, мада њихове теме и мотиви постају упадљивији када су приповетке уклопљене у збирку. Тиме приче добијају и дубље, контекстуално и историјско значење, јер све заједно творе једну ширу слику Андрићевог приповедачког света саграђеног највећма на мапи босанског духовног и физичког простора. Мада, ниједна прича из збирки не губи на важности и значају и када се разматра појединачно.

У послератно издање Андрићевих прича под називом Нове приповетке (Култура, Београд, 1948) која нема тематску компактност првих трију збирки, укључене су „Прича о кмету Симану“ (1948), „Змија“ (одломак објављен 1948), „Зеко“, „Снопићи“, „Дедин дневник“, „Деца“, „Књига“ (1946), „Суседи“ (1946), „Злостављање“ (1946), „Писмо из 1920. године“ (1946), „Ћилим“ (1948). Нове приповетке не могу се сматрати чврсто изграђеном и усклађеном целином. Пре би се могло рећи да је реч о некој врсти експеримента који одражава социјалне и политичке промене за време и после Другог светског рата. Андрић читаоца у своју нову збирку прича уводи кратком напоменом: „Ове приповетке настале су у времену од 1944. до 1948. године. Изузетак чини приповетка „Деца“ која је написана и штампана 1935. године. Највећи део ових приповедака објављен је већ раније по часописима и новинама. Приповетка „Зеко“ досада није објављивана.“ У ту збирку прича укључена је и приповетка „Сан“ за коју је у фусноти Нових приповедака записано: „Исту личност старе девојке – зеленаша и тврдице писац је обрадио већ у роману Госпођица; сад се враћа на њу у овој краткој приповеци.“ Међутим, није реч ни о каквој посебној причи, већ о преузимању једног поглавља из романа о Рајки Радаковић. Стога та „прича“ није ушла у корпус Андрићевих Сабраних приповедака.

Читав низ Андрићевих приповедака објављен је у периодици између 1936. и 1948. године, односно између треће и четврте Андрићеве збирке, а да није ушао у Нове приповетке из 1948. То су приче „Труп“ (1937), „Поручник Мурат“ (1938), „Чаша“ (1940), „У воденици“ (1941), „Под Грабићем“ („Сан и јава под Грабићем“) (1946), „Шала у Самсарином хану“ (1946), „Тај дан“ (1946), „Прича о везировом слону“ (1947), „С људима“ (1947), „Три дечака“ (1947), „О старим и новим Памуковићима“ (1948), „Електробих“ (1948), „Предаја“ (1948), „Разговор“ (1948), „Сјеме из Калифорније“ (1948). Неке приче, као што су „Труп“, „Шала у Самсарином хану“, „У воденици“, „Чаша“, чекаће да буду објављене тек 1954. године, у двотомном издању Одабраних приповедака (приређивач Б. Ковачевић) у Српској књижевној задрузи. Неке су, попут „Разговора“ биле објављене у Андрићевој последњој збирци Лица, а неке (на пример, „Три дечака“, „Тај дан“, „С људима“, „Поручник Мурат“, „О старим и новим Памуковићима“) ући ће тек у постхумно објављена Сабрана дела. Очигледно свестан извесне уметничке неубедљивости и идеолошке тенденциозности приповедака „Електробих“ и „Сјеме из Калифорније“ Андрић их није уврстио у Нове приповетке.[2] У договору са писцем, те приче (као и „Дедин дневник“) приређивачи су изоставили и из првог издања Сабраних дела у десет томова. Ми смо их, међутим, уврстили у издање Сабраних приповедака видећи им место у оквиру целокупног корпуса Андрићеве приповедачке прозе сакупљене на једном месту: оне напросто јесу интегрални део његовог књижевног опуса и сведочанство о пишчевом стваралачком интересовању у одређеном периоду. С друге стране, те приче, и поред чињенице да су писане с тезом и да не досежу врхове Андрићевог приповедачког опуса, ипак показују извесне константе Андрићеве уметности, прате основне координате пишчеве поетике и остају у добрим оквирима његовог приповедачког поступка.

После Нових приповедака из 1948, следећих неколико година Андрић неуморно објављује приче по периодици: године 1949. излазе “Случај Стевана Карајана“ и „Црвен цвет“, а година 1950. доноси четири нове Андрићеве приче: „Бифе 'Титаник'“, „Коса“, „Породична слика“, „Први сусрети“ и „Штрајк у ткаоници ћилима“. „Аутобиографија“, „Затворена врата“ и „Знакови“ излазе током 1951. године, а 1952. година доноси причу „Буна“ (фрагамент), „На обали“, „На сунчаној страни“ и „Пре несреће“ (фрагмент). „Аска и вук“, „Излет“, „Лица“, „Немирна година и „Прозор“ објављене су у току 1953. године, а 1954. се појављују „Проба“, „Речи“ и „Жена на камену“. Приповетке „Екскурзија“, и „Прича о соли“ („Разговор о соли“) штампане су 1955, а наредне године приче „Игра“ и „На стадиону“. Многе од тих прича биће штампане први пут у оквиру књиге, у спомињаном двотомном избору Одабраних приповедака из 1954. године (нпр. „Аутобиографија“, „Затворена врата“, „Знакови“).

У међувремену, од Нових приповедака, па до следеће збирке прича Панорама (1958) у којој су изишле само две нове приче, „Панорама“ и „Осатичани“, изишло је неколико збирки „изабраних“ или „одабраних“ приповедака, (1948, 1951, 1954, 1956, 1958) у којима су публиковане одабране приповетке из периодике (нпр. „Прича о везировом слону“ објављена је два пута у часописима – 1947. и 1948. године, а први пут је у књизи штампана у Изабраним приповеткама, у издању београдског Новог поколења, 1951. године) или су из збирки прештампаване приче које су биране и комбиноване или по критеријуму приређивача или према пишчевој одлуци.

У години изласка Панораме штампана је прича „У завади са светом“, а следеће, 1959. године, излази „Летовање на југу“, „Лов на тетреба“ и „На државном имању“. Године 1960, оне године која претходи Андрићевој Нобеловој награди за књижевност, излази у загребачкој Младости нова Андрићева збирка приповедака Лица у којој се, поред неких већ познатих прича, први пут штампају приповетке „Ђорђе Ђорђевић“, „Кула“, „Зими“, „Свечаност“, „Сунце“, „Разарања“, „Празнично јутро“ („Недељно јутро“) и „У ћелији број 115“. То ће, уједно, бити и последња Андрићева збирка прича, а током наредних година, штампаће се велик број различитих избора Андрићеве приповедачке прозе у оквиру којих ће приче бити углавном тематаски класификоване.

Само једну нову причу („Предвечерњи час“) Андрић је објавио 1961. године, а интегрална верзија „триптиха“ „Јелена, жена које нема“ биће једина делимично нова проза објављена у току 1962. године, и то у оквиру збирке Жена на камену. (Један фрагмент те приче, са поднасловом „Галусов запис“ штампан је још далеке 1934. године, један део је под називом „На путовању“ објављен 1955. године, а целина под називом „Јелена“ појавила се 1961. године). Од 1962. године па до краја живота, 1975. године, Андрић је у периодици објавио мањи број прича („Два записа босанског писара Дражеслава“ (1963), „Код лекара“ (1964), „Сусрет“ (1965), „Разговор пред вече“ (1966), „Велики распуст“ (1966), „Сарачи“ (1966), „Вејавица“ („Дубровачка вејавица“) (1968-69), „Легенда о побуни“ (1968-69), „Пекушићи“ (1971), „Рањеник у селу“ (1971-1972). После његове смрти, крајем 1975. године, штампана је прича „Слепац“, а већ 1976. године излази збирка прича од дванаест приповедака Кућа на осами („Увод“, „Бонвалпаша“, „Алипаша“, „Барон“, „Геометар и Јулка“, „Циркус“, „Јаков, друг из детињства“, „Прича“, „Робиња“, „Животи“, „Љубави“, „Зуја“) од којих ниједна није штампана за пишчева живота. У издању Сабраних дела из 1981. године први пут штампана је и прича „Немир“ која је нађена у пишчевој заоставштини.

II

Прво издање Андрићевих Сабраних дела из 1963. године у 10 књига имало је, поред романа На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и Проклета авлија, још пет збирки приповедака у оквиру којих је извршена нека врста стандардизације Андрићевог приповедачког опуса: у збиркама Немирна година, Жеђ, Јелена, жена које нема, Знакови и Деца и у последњој, десетој књизи Сабраних дела - Стазе, лица, предели (која је укључивала и неке приповетке, и есеје, критике, лирско-медитативне записе и путописе), у сарадњи са Андрићем утврђени су и називи збирки, и број и редослед прича у оквиру збирки. Исти распоред прати и два следећа издања Сабраних дела (1965. и 1967), а тек ће се после Андрићеве смрти, и број дела[3] и, делимично, распоред приповедака у оквиру књига Сабраних дела унеколико изменити, мада приређивачи никада неће дирати у избор и распоред приповедака из првобитно установљених пет збирки. Интервенције ће се тицати неких приповедака из Стаза, лица, предела које су приређивачи прикључили новој збирци прича у оквиру Сабраних дела – Кући на осами - и то у оквиру сегмента „друге приповетке“, међу којима ће се наћи и оне приче које су остале расуте по периодици и које нису никада ушле у било коју Андрићеву збирку прича.

У библиографији Андрићевих дела, сусрели смо се са низом приповедачких, прозних текстова који се нису нашли ни у једној Андрићевој збирци прича. Увидом у текст испоставило се да је реч о одломцима из већих целина, посебно из романа (пре свега из Травничке хронике и Омерпаше Латаса). Ти су одломци, током деценија, објављивани у дневној штампи и периодици: на пример, „Љубав“, Политика, (1925), „Тишина“, Политика (1936) – варијанте текстова из Травничке хронике, затим „Лето“, Борба, 1951, „Младић у поворци“, Живот, (1954), „Сватови“, Политика, (1961), „Долазак“, Форум, 1962, „После“, Политика (1963) из Омерпаше Латаса. У загребачкој Републици објављен је 1950. године прозни фрагмнент под називом „Сликање“, да би се већ наредне године, под истим називом, као засебна прича, појавио у књизи Изабраних приповедака. Међутим, није реч ни о каквој посебној приповеци, већ о одломку из Омерпаше Латаса који ће се, унеколико измењен, појавити у роману као поглавље под називом „То што се зове сликар“. Таквих примера има још много у Андрићевој библиографији.

Исто тако, Андрић је у виду приповедачких целина, са посебним насловима, објављивао фрагменте већих приповедака. Дешавало се и да писац прво објави целу причу, а онда, у некој прилици, за неке новине или часопис, дâ један њен фрагмент. На пример, под називом „Прстен“, у листу Пионир, 1956. године, објављен је средишњи део приповетке „Излет“ која је већ у целини објављена 1953. године. Исто се догодило и са причом „Злостављање“ која је у целини објављена 1946. године, а један њен део, под називом „Реформатор“ објављен је у Народним новинама осам година доцније. Године 1952, у књизи прича Под Грабићем, објављена је и приповетка наслова који није познат у Андрићевом приповедачком корпусу: реч је о прозној целини „Лето на помолу“ за који смо утврдили да, заправо, није никаква нова, непозната прича, већ да представља неизмењен фрагмент двадесет првог поглавља романа На Дрини ћуприја који је објављен читавих седам година раније.

Једнако тако, Андрић је из својих необјављених рукописа понекад издвајао фрагменте које је објављивао као засебне целине. Тако, на пример, приповетка „Сунце“ представља део рукописа „Постружниково царство“, а прича „Пре несреће“ део је рукописа под називом „Проклета историја“. Оба та рукописа - „Постружниково царство“ и „Проклета историја“ – осим објављених фрагмената, остала су у Андрићевој рукописној заоставштини, у фасцикли са насловом „На сунчаној страни“ (Gallus). Нама су ти рукописи, који су сачувани у по две варијанте у Архиву САНУ, послужили да, заједно са још неким објављеним прозама са тзв. затворском тематиком („Занос и страдања Томе Галуса“, „На сунчаној страни“, „Сунце“, „У ћелиjи број 115“, „Искушење у ћелији број 38“) и првим делом триптиха „Јелена, жена које нема“ (Галусов запис) учинимо покушај реконструкције Андрићевог недовршеног романа На сунчаној страни (Матица српска, Нови Сад, 1994).

Приликом хронолошког разврставања приповедака руководили смо се јединственим принципом: као време првог објављивања увек је узиман датум објављивања целе приче, без обзира на то да ли је неки њен део штампан раније. Ако је штампан само део приповедне прозе, и ако се нека претпостављена већа целина доцније није појавила, као време штампања узиман је датум објављивања фрагмента („Поручник Мурат“, „На Латинској ћуприји“, „С људима“, „Буна“, „Пекушићи“, „Немир“).

Неке приповетке објављене су под два различита наслова: („Разговор о соли“ и „Прича о соли“, „Недељно јутро“ и „Празнично јутро“, „Ћилимуше певају“ и „Штрајк у ткаоници ћилима“, „Под Грабићем“ и „Сан и јава под Грабићем“). У овом избору штампају се они наслови за које се сâм писац определио приликом објављивања својих првих Сабраних дела из 1963. године и на тај начин их коначно верификовао. Прича „Један дан у Сарајеву крајем јула 1878. г.“ под овим је називом штампана само једном, 1928. године, да би се у првом постхумном издању Андрићевих Сабраних дела из 1976. године појавила са скраћеним називом „Јулски дан“. Сматрајући да је скраћени наслов који су причи дали приређивачи практичнији, а да се, при том, ниуколико не мења однос према садржини приче, ми смо се определили за краћу варијанту наслова приче.

За ову књигу сабраних Андрићевих приповедака служили смо се издањем Сабраних дела из 1981. године[4] које сматрамо досада најбољим и најкоректније урађеним. У томе издању, Андрићеве приче штампане су према верзијама у којима су први пут штампане или према варијантама из заоставштине, па се тако прва издања објављују и у избору који је пред читаоцем. Приче којих нема у споменутим Сабраним делима („Електробих“, „Дедин дневник“, „Сјеме из Калифорније“) штампају се овде према верзији првог објављивања.

Уношењем сто тридесет и четири приче у издање које је пред читаоцем, Андрићев приповедачки опус представљен је безмало у целини. У пишчевој заоставштини у САНУ остали су рукописни делови неких приповедачких покушаја - „Чавкушићи“ и „Пекуша“, као и скице неких прича (на пример, „Прича о свињи“, „Бракови“). Њихово рашчитавање и објављивање остаје предмет неког другог, будућег критичког издања Андрићевих дела.

                       

[1] Није сасвим искључено да су приповетке „О старим и новим Памуковићима“, „Један дан у Сарајеву крајем јула 1878. г.“ („Јулски дан“), „На Латинској ћуприји“, „Поручник Мурат“, па и „Мара милосница“ могле бити делови једне претпостављене веће целине о историјски бурној и турбулентној 1878. години у Сарајеву. Једанако тако, неколико приповедака и одломака везују се за побуну радника 1906. године („Буна“, „Први сусрети“, „Пекушићи“, „Немир“, „Црвен цвет“), па се, такође, може замислити да је писац можда имао на уму већу целину о рађању и организовању модерног пролетаријата у нас. Могућно је да писац то веће „градилиште“ које је, како је сâм имао обичај да каже, градио „парче по парче“, није довршио до краја, па је са њега износио делове како би их штампао. (Фрагмент „Немир“ није штампан за пишчева живота). Није на одмет напоменути да ове прозе унеколико подсећају на пишчеве „Црвене листове“ које карактерише јасан социјални ангажман. Споменуте приче, и временом, и миљеом и књижевним јунацима могу се везати за приповетку „Штрајк у ткаоници ћилима“. Па и приче „Тај дан“, „С људима“, са истим јунаком Петром за време савезничког бомбардовања Београда, највероватније су део једне веће приповетке. Ту је, затим, и „Дедин дневник“ у којем се упознајемо са деловима ратног дневника, највероватније истог јунака Петра, писаног за време док савезничке снаге бомбама засипају Београд. И приче „Разарања“, „Случај Стевана Карајана“, а онда и „Затворена врата“ и „Зеко“ заједно могу да се разумеју и као један циклус прича о животу у ратном Београду.

[2] Али, писац се никада неће одрећи прича из тога, послератног, периода које говоре о различитим видовима отпора сили и апострофирају одређен облик „револуционарности“ („Зеко“, „Снопићи“, затим „Предаја“, прича о погибији грчког родољуба Риге од Фере), као и оних које сведоче о пишчевом болном сусретању са апсурдом рата и конфесионалних сукоба („Писмо из 1920. године“, „Три дечака“, „Бифе 'Титаник'“, приче о бомбардовању Београда...).

[3] Постхумно су били објављени Омерпаша Латас, Кућа на осами, а Ex Ponto, Немири, лирика штампани су први пут после њиховог првог објављивања. У неколико књига сакупљени су и први пут у оквиру посебних издања објављени пишчеви есеји, прикази, путописи и критике - Стазе, лица, предели, Историја и легенда, Уметник и његово дело. Медитативни записи - Знакови поред пута и Свеске и, нешто доцније, докторска дисертација, штампани су, такође, постхумно.

[4] Удружени издавачи – Просвета (Београд), Младост (Загреб), Свјетлост (Сарајево), Државна заложба Словеније (Љубљана), Мисла (Скопље) и Побједа (Титоград).

Пут Алије Ђерзелеза

Приказ

„Пут Алије Ђерзелеза“ (1920), прва Андрићева приповетка која је писца на велика врата увела у књижевност. Остварена је као триптих, а исприповедана са становишта свезнајућег приповедача који, причајући о муслиманском јунаку Алији Ђерзелезу, користи историјске чињенице и народно предање, легенду и фикцију.  Главни лик познат је у фолклору као велики јунак чије су одлике хиперболисане и идеализоване у мегдану, шенлучењу и одевању. Андрићева приповетка настаје као пародија народне епске песме, постаје досликавање портрета и довршавање приче о некадашњем газији кога стижу умор и године. Све оно што су некада у народној песми биле витешке особине јунака, у Андрићевој причи постале су Ђерзелезове мане. Све оно што је некада Ђерзелеза чинило узвишеним, сада га чини смешним. Сви који нису смели да приђу његовој десници и коњу од мегдана, сада терају шегу са њим. Ђерзелезове особине постају анахроне, а он сам не може да покаже своју величину јер нема одговарајућег противника. Али ако Алија Ђерзелез престаје да буде јунак у смислу епске песме, он свакако остаје трагични јунак. Не схватајући суштину сопствене неостварености, жалећи за стварима које никада неће достићи, лепотом, жељеном женом, јер је и створен само да жели, он упада у низ неугодних ситуација из којих излази понижен и исмејан. Врхунац његове трагичности дат је у последњој сцени када се нашао на крилу једине жене коју никада није пожелео, а успео је да стигне само у њено наручје. И тада, пун дамара и немира, ламентира над својом судбином: „И та рука што је осјећа на себи, је ли то рука жене? - Мљечанка у крзну и сомоту чије се тјело, витко и племенито, не може ни замислити. Циганка Земка, дрска и подмукла, а мила животиња. Гојна удовица. Страсна а превејана Јеврејка. И Катинка, воће које зри у хладу. - Не, то је рука Јекатерине. Само Јекатерине! Једино до Јекатерине се иде право!“
Андрићева слика Алије Ђерзелеза и слика истоименог јунака из епске песме односе се као уљани портрет на платну и цртеж оловком. Пишчева снажна фикционална надоградња усмене легенде и сама је то постала.

 

Ћоркан и Швабица

Прича која се може видети и као проширена и осамостаљена епизода романа „На Дрини ћуприја“. Написана је у трећем приповедном лицу, објективним приказивачким тоном, са Андрићу својственим врло шкртим дијалозима. Премијерно је објављена 1921. године. У касабу долази циркус, а са циркусом и „играчица у краткој сукњи од жуте свиле“. Та више него скромна, сиротињска путујућа дружина унеће немир и помаму у затечени поредак маловарошког света, као да је у њу ступило највеће чудо. („Та јефтина играчица из малог циркуса порасла је у касаби до кобне и тајанствене величине. Она је узбуркала варош, испунила куће шапатом и плачем, и мушка срца великим жељама и заносима“). Први који је играчицу видео био је Ћоркан, син Циганке и неког аскера Анадолца, вечити слуга и помало будала целе касабе. Ниске памети, а сав од дамара, Ћоркан, за разлику од других, не уме да сакрије своју очараност Швабицом па постаје предмет опште спрдње. („Ћоркан је први плануо, а касаба је одмах прихватила ватру“.) Предстојник вароши прети да ће протерати циркус, и када се после те претње ништа не промени, нареди „комедији“ да за један дан напусти место. Помама за Швабицом (која је дата као фигура, а не као дводимензионални књижевни лик) тада досеже врхунац и прелази у општу еуфорију, у колективно пијанство и у лудило, у буку и бес. У сцени свеопште пијанке приповедач нарочиту пажњу посвећује дочаравању психологије масе. Помахнитали људи једне ноћи („неке ноћи када је пијанцима касаба тијесна“) упадају у циркус, тражећи да се представа одигра само за њих. Директор циркуса то одмах дојави властима које оглобе највиђеније људе. Ћоркан једини бива задржан у притвору где га до бесвести избатина Ибрахим Чауш. Осам дана долази себи, а осмог дана пролази кроз чаршију као онај кога сви познају и који никада не стари, као весела будала којој је „вазда Бајрам“.

За логоровања

Приказ

Војска је притисла касабу. Тако почиње приповетка „За логоровања“, Андрићева прича о Босни под турском владавином, написана у трећем, за писца карактеристичном приповедном лицу, а први пут објављена 1922. године. Војска креће у један од многобројних ратних похода против узбуњене Србије и Карађорђа, и прикупља се, са свих страна, у малом пограничном месту, највероватније је реч о Вишеграду, мада се име места изричито не спомиње. Месни кадија, Абдурахман-ефендија, шкртац на гласу, копни од помисли на трошак који мора да поднесе због незасите и распусне војске. Заповедник војске, турски паша, у својом чудној ордији доводи и Мула Јусуфа, чудака и первертита. Јусуф је пореклом из Једрена, изучио је школе у Цариграду и врло брзо се прочуо због учености и разврата. Службовао је у Сарајеву, али је тамо дошао у сукоб са угледним људима и старешинама па га је паша, у инат Сарајлијама, узео у своју службу. На ратном походу, Мула Јусуф се покаже као врло користан у организационим пословима. Једна од најсугестивнијих Андрићевих прозних слика у причи „За логоровања“ управо је слика Мула-Јусуфовог пењања на минарет; док пролази касабом, као ђаво, он изазива језу свих мештана. Пење се на мунару тарући зидове кољенима и раменима и одозго кроз савијене дланове извија гласом, „дижући главу бијесно пут невидљива неба и млада мјесеца“. Код Абдурахман ефендије нашла се нека несрећна бегуница, кћер извесног богатог Турчина из Требиња, коју су Турци преотели од хајдука Шпаља Црногорца. После две недеље окупљања помамљена и недисциплинова војска најзад напушта касабу. Ноћ пред полазак Мула Јусуф долази да посети девојку. Уз обећање да ће је излечити од престрашености коју је претрпела од хајдука, захтева од ње да се скине. Девојка испрва покаже потпуну равнодушност, али када Мула Јусуф затражи од ње да је обрије, она се стане бранити. У трансу од надошле црне, некрофилне стасти Мула је машући бритвом најпре израњави, потом закоље и помеша се са њом.

 

Љубав у касаби

Једна од Андрићевих вишеградских прича, испричана у трећем лицу, први пут објављена 1923. године. Почиње панорамским описом: стешњеност простора као да утиче на колективни карактер становништва касабе. Све је споро, непроменљиво и дуготрајно, без узбуђења и без страсти. Па ипак, мада су и место и прилике за тако нешто сасвим неподесне, и ту се једном, каже приповедач: „јавила љубав: кад је Рифка завољела Леденика“. Леденик је авантуриста, пореклом из хрватске племићке фамилије, бивши аустријски поручник који се због разних неприлика и новчаних дугова, преко везе, склонио у Босну где је постављен за шумарског капетана у Босни. Рифка је кћи богатог Јеврејина, трговца, једна од оних нестварних лепота које Андрић са фаталистичким призвуком радо и често описује. Рифка је нагло и брзо од девојчице израсла у девојку, цела касаба јој се диви и за њом уздише. Она се загледа у Леденика а ни превејани Леденик не остаје равнодушан. Размењују писма и кришом се састају. Јевреји су узнемирени, траже начина да удају Рифку, и да избегну срамоту. Леденик пише полуиронична, полуочајна писма другу из војничке службе. У приповеци су, издвојеним писмом, „наведена“ три таква писма. Узбуђење и пометња досегну врхунац када се открије да се Рифка и Леденик ноћу тајно састају и воде љубав. Леденика власти уклоне из касабе, а Рифку родитељи закључају у кућу намерни да је што скорије удају негде у Бијељину. Рифка пати. Једне ноћи бежи од надзора и са моста се баца у воду. Нађу је сутрадан, утопљену и начету. У касаби, тог лета, после Рифкине смрти, завлада незапамћена суша. Како не помогоше молитве, ни православне ни мухамеданске, крену глас да ће киша пасти тек ако се Рифка поново баци у воду или ако јој се у гроб саспе седам ведара воде. После већања, група мештана залије јој гроб, али киша ни тада не паде. Касаба потоне у тешку депресију. Поред Милана Гласинчанина који је предводио људе у ноћном обреду заливања Рифкиног гроба, помахниташе и два Турчина. Тек пред сам крај лета удари ветар и обилна киша. Касаба живну, Леденика преместише у Сарајево. Прича завршава описом појаве нове лепотице, кћери Перка опанчара, којој се, према обичају, диви цела касаба.

Мустафа Маџар

Преглед

Једна од најпознатијих и уметнички најуспелијих Андрићевих приповедака. Прича је из „турских времена“, а места збивања су Добој, Бањалука и Сарајево. Први пут је објављена 1923. године. Исприповедана је у трећем лицу, по жанру је прича лика, а приповедање одмиче линијом јунаковог кретања кроз простор. За разлику од приповетке „Пут Алије Ђерзелеза“ у којој је лик главног, епског јунака дат на благо карикатуралан начин, Мустафа Маџар дочаран је на потпуно реалистичан, могло би се рећи и натуралистичан начин. Биографију „негативног јунака“ приповедач прати са објективизмом и дистанцом хроничара. Мустафа Маџар је потомак старе и угледне потурчене маџарске фамилије. Отац му је растурио породични иметак тако да је Мустафи Маџару, после деобе са братом, остао само делић некадашњег имања са „нешто мршавих кметова“. У Сарајеву је учио медресу, потом се вратио у родни Добој, где је живео као чудак и усамљеник. У биткама је изашао на глас као јунак, из сваке нове све већи и већи. Несмирен и жедан крви, он, међутим, полако силази с ума, у сну га прогањају слике ужаса које је и сам чинио. Згрожен, стално понавља: „свијет је пун гада“. После битке на Врбасу, крај Бањалуке, под теретом снова и у дрхтавици, враћа се у свој добојски чардак, али га место не држи. Седла коња и одлази само да би негде отишао. Најпре у пољу расплаши и израњави неке кириџије а потом га пут нанесе и у католички манастир. Манастир је, међутим, замандаљен, фратри су се на време повукли, глас о Мустафи Маџару ишао је испред њега. Одлазећи даље, сусретне поред манастирског гробља два фратра и стане да их кињи. Једног од њих тешко рани. Одлучи да их води у Сарајево, да их „преда старом другу Јусуфагићу, богаташу и чувену шаљивџији“. Рањени и стално бијени фратар онемоћа и он их сврати у једну напуштену појату украј друма. Легне да се одмори. Утоне у сан. Опет сања тешко, и тргне се. Фратар издише исповедајући се братственику, а Мустафа Маџар, у бесу и манији пуца у њих. Излеће, док га прате стењање и самртни јауци, и јаше према шуми. Леже под дрво и опет сања. У сну се сукоби са два хајдука, два брата Латковића, и са њима жена у црнини коју је обешчастио у једном походу. Буди се из кошмара и јаше даље, према Сарајеву. На друму, крај хана, заустави га Абдулселамбег,  да заједно преноће, како би сутра заједно ушли у град. У сну, враћају му се слике злодела, силовање мушке деце са Крима. Буди се у зноју, и почиње да пије. Слуша Абдулселамбегово хвалисање и на концу, не могавши више да издржи, закрви се са њим. У мраку, у гужвању и пометњи, убије бега. Јаше, потом, кроз шуму, гоњен утварама које му се привиђају. Осване изнад Сарајева, уморан и изможден, и некако се сврати у неку кахву, где су Турци разговарали о бруталности султановог изасланика који је дошао да смири стање у обезвлашћеном граду. Мустафа Маџар, „вас раскидан“, ту причу сумануто повеже са својом мишљу да је „свијет пун гада, и крштеног и некрштеног“, и помисливши да су Турци кренули на њега, маши се сабље. Обори једног и, бранећи се, истрча на улицу. Ту га сколи гомила. Некако се истрже и поче да бежи. Оборио је заптију који му је препречио пут и наставио да трчи, упркос томе што су са свих страна кидисали на њега. Трчећи, и даље упорно мисли: „свијет је пун гада“, све док га неки Циганин, комадом гвожђа не погоди у главу. Прича се завршава реченицом-поентом врло интензивног, симболичког набоја: „Прогонитељи су пристизали“.

У мусафирхани

„У мусафирхани“ је прича из фратарског циклуса, први пут објављена 1923. године. Написана је у трећем приповедном лицу. У причама тога циклуса Андрић описује слике из живота католичког реда фрањеваца у средњовековној Босни. Главни лик је Фра-Марко Крнета, фратар који се никада није прилагодио начину живота свога реда, али који дубоко и фанатично верује у Исуса. Као неприлагођени и неуспешан ђак, Фра-Марко је после смрти свога стрица, бискупа Фра-Маријана Богдановића, по хитном поступку враћен из Рима где се налазио на школовању, на рад у манастиру. Живећи полусељачким животом, ослобођен од редовничких дужности, Фра-Марко добија на старање „мусафирхану“, манастирску гостинску собу у коју на ноћење и храну, већ према тадашњем принудном обичају, свраћају Турци намерници. Тако, неком приликом, у мусафирхану сврате три Турчина, јаничара, један од њих је тешко болестан. Фра-Марко их двори и помаже око болесника. Како болеснику не буде боље, друга два Турчина после неколико дана одлазе у Сарајево по помоћ, а болесног аскера, Мамалеџију, оставе Фра-Марку на старање. И мада Фра-Марко најбоље што уме двори Мамелеџију, болеснику бива све горе и горе, види се да ће Богу на истину. Фра-Марко жели да покрсти Турчина који пада у бунцање и у ватру, али у једном тренутку, када му се мало развиди, пљуне на крст. Фра-Марко се моли: „Ако ко и пљује на твој крст, то је само као кад човјек ружно усније. Опет на Твојој лађи има мјеста за све“. Болесник издише, непокрштен. Разочаран и видно узбуђен Фра-Марко о томе обавештава старешину манастира, гвардијана, и одлази у поље, да ради, али му се мисао непрестано враћа на Турчина, кога је неговао и заволео као брата.

 

Мост на Жепи

Приказ

Приповетка написана у трећем лицу, по неподељеној оцени критике једна од најбољих Андрићевих прича. У сасвим одређеном смислу, прича „Мост на Жепи“ може бити тумачена и као основни пишчев приповедни и поетички модел. Први пут је објављена 1925. године. Писана у реалистичком кључу, та прича на свом недословном, симболичком нивоу говори о људској немоћи да се досегне коначни смисао, макар смер којим се иде био крајње етичан. У причи се наизменично прати судбина два лика, великог везира Јусуфа, пореклом из Жепе (забити крај Босне, уз реку Дрину), и неимара, безименог, тајновитог Италијана који диже мостове по Отоманској империји и кога везир, изашавши као победник из цариградских дворских сплетки, најми да у родној Жепи, као задужбину, изгради мост. Следи опис градње моста која је, као у народним легендама, и у Андрићевој причи повезана са низом потешкоћа. Упоран и заветно предан послу, безимени неимар, после свих искушења, ипак заврши мост, али се при повратку у Цариград разболи од куге и издахне у болници на рукама италијанских фрањеваца. На ту вест, велики везир Јусуф нареди да се остатак неимарове плате раздели болници и сиротињи, а сам се замисли над хронограмом који је као натпис за мост смислио један млади песник. Хронограм гласи: „Кад Добра Управа и Племенита Вештина/ Пружише руку једна другој,/ Настаде овај красни мост./ Радост поданика и дика Јусуфова/ На оба света.“ У потпису је стајало „Јусуф Ибрахим, истински роб божји“, и потом везирова девиза „У ћутању је сигурност“. У дугом, резигнираном, самоиспитујућем ћутању, размишљајући о својој судбини, везир прво прецрта текст хронограма а потом и девизу. Тако мост остаде без имена и без знака. У епилогу приче „Мост на Жепи“ приповедач напушта објективну перспективу казивања и са полудистанце, говорећи о себи у трећем лицу, тумачи како је и када одлучио да причу напише: „Онај који ово прича, први је који је дошао на мисао да му испита и сазна постанак. То је било једног вечера кад се враћао из планине, и, уморан, сео поред камените ограде на мосту. Били су врели летњи дани, али прохладне ноћи. Кад се наслонио леђима на камен, осети да је још топал од летње жеге. Човек је био знојан, а са Дрине је долазио хладан ветар; пријатан и чудан је био додир топлог клесаног камена. Одмах се споразумеше. Тада је одлучио да му напише историју.“

Мара милосница

Приказ

„Мара милосница“ (1926) једна је у низу Андрићевих приповедака о кобности лепоте и злу којем је њен носилац изложен. Испричана је из објективне приповедачке перспективе у, за Андрића уобичајеном, трећем лицу. Мара је несрећна девојка коју је турски паша угледао у пекари њеногa оца и у њеном телу, извијеном у покушају да дохвати хлеб са високе полице, препознао  демонску фаталност женског принципа. После пашиног неприкосновеног наређења да се то прелепо чељаде доведе у његове одаје, Мара, кћерка турске наложнице, и сама то постаје. Живећи одвојена од осталог света, недовољно зрела да сагледа сву кобност свог положаја и пропаст до које ће доћи после пашиног одласка, Мара се навикавала на  господарево присуство и његове обичаје. Чудан парадокс излаже писац сукобом фратра Грге Мартића и Вели-паше. Фратар се тобож брине за душу залутале овчице из стада и мучи несрећну, неуку девојку причама о паклу у који ће отићи њена душа. Вели-паша, иако човек друге вере, уморан од живота, који неће бити спомињан по добрим делима, наређује фра-Грги да не дира његову робињу. Тако ће Мара неочекивано наћи већи мир у кући турског паше него под окриљем цркве којој припада.

Али када Вели-паша напусти град и са собом поведе сву служинчад и животиње, он неће повести Мару. Слуге и пашини љубимци попут рајских птица и дивљих мачака, незаменљиви су, док је улога наложнице увек намењена новој лепотици. Оставши без склоништа, Мара спознаје стварну природу света. Вели-паша је покушао да збрине девојку дајући је у једну од богатијих хришћанских кућа. Тек ће тамо Мара схватити колико мрачних нагона, несрећних прича из прошлости и опскурних обичаја, крије та тобож угледна породица и колико зла може човек човеку нанети. Слушајући приче младе невесте Памуковића, Мара немо посматра скривене сцене из живота кућне чељади. Њен крхки телесни и ментални састав неће издржати ноћ у којој је напада Памуковића зет и у којој први пут заиста бива суочена са собом. Несрећна нападачева жена, одводећи пијаног мужа пишти: „Треба ти турска наложница.“ Од тог тренутка Мара престаје да распознаје свет око себе. После извесног времена рађа мртво рођенче и сама умире. Следи приповедачев коменатр дат у форми одговора на питање читаоца изненадно уведеног у текст приче. Описујући завршну сцену у којој слуга Памуковића, сахрањујући Мару, кроз сузе каже: „Сахранили смо божјег анђела“ приповедач сугерише да су бића попут Маре милоснице судбински унапред осуђена на пропаст у негостољубивом и злом свету.



Аникина времена

Приказ

„Аникина времена“ (1931) спадају у Андрићеве дуже приповетке. Исприповедана је из позиције свезнајућег приповедача. Новела почиње причом o трагичном крају попа Вујадина Порубовића из Добруна, малог места иза Романије, и гашењу лозе Порубовића. Према попу Порубовићу парохијани су одмах, пошто се запопио, осећали нелагодност која се није могла објаснити ни свештениковом младошћу ни невештином. Наравно они нису могли одмах проникнути у попову природу која је трајно обележена сећањем на једну распусну сцену у којој су учествовали официри и жене а коју је он прикривен посматрао. Поп Порубовић је, наиме, мизогин и воајер, који је своје лудило огласио једне ноћи пуцњима на гумну где су парохијани развијали жито. Завршавајући причу о породици Порубовића, писац је споменуо и њеног знаменитог припадника, чувеног добрунског проту Мелентија, а затим и „Аникина времена“, доба у којем се „проневаљалила једна жена, влахиња“, Аника.
Аника је кћерка пекара Маринка Крнојелца ожењеног женом из места у којем је одлежао робију, а која је за становнике Добруна увек била туђинка. Тако су касабалије доживљавале и њену кћерку, неугледну, прерано израслу девојчицу. Како често бива са Андрићевим женским ликовима, из такве ненаочите девојчице, једног Богојављенског јутра у цркви, појавиће се витка белопута девојка крупних очију. Цела касаба била је очарана необично лепим Аникиним лицем. За њу се нарочито заинтересовао Михаило Странац, младић на почетку успешних трговачких послова. И Аника се загледала у њега, па је најпре почело стидљиво размењивање пажње које је постепено постајало све отвореније да би се без икаквог јасног разлога одједном прекинуло. Приповедач тај прекид тумачи описом првог трауматичног Михаиловог љубавног искуство стеченог са ханџијком која је са њим варала мужа. Младићева рана љубавна прича прекинута је на трагичан начин. После брачне свађе којој је Михаило случајно присуствовао, ханџиница је убила мужа Михаиловим ножем. Случај је хтео да јој Михаило у томе помогне.

Младић је наредних година, путујући, бежао од сећања на ханџијку и Аникин „мукли, тешки глас, бело лице без осмејка“ као и на Ђурђевдан, дан када се „Аника објавила“ и „отворила кућу мушкарцима“. Отада су се жене у касаби много чешће молиле пред иконом и клеле Анику, и зато добијале батине од мужева. Синови су долазили у сукоб са  очевима, а мајке их проклињале због окапања испред Крнојелчеве куће. Остао је чувен случај трговца Петра Филиповца, најљућег Аникиног непријатеља, који је хтео да убије свог најстаријег сина Андрију због ноћи проведених у озлоглашеној кући. Ратовао је са њом и добрунски прота због сина кога жене нису никада интересовале, али који је, како то често бива, случајно неким послом отишао у Вишеград и тамо упао у друштво које га је одвело у Аникине дворе. Дуго су се преносиле Аникине речи које је послала попу Порубовићу: „Ти си прото добрунски, а ја џизлија вишеградска. Нурије су нам подељене, и боље ти је да не дираш у оно што није твоје. Ја се нисам ни родила кад си ти прескакивао плот у Недељковице, па Недељко мислио да је јазавац у кукурузу и умало те није убио. И дан данас ти по удовичким кућама крпе мантију.“ Ово Аникино писмо говори као да је жена на злу гласу о свакоме све знала и као да јој нико баш због тога није могао ништа. А угледни и снажни поповски син као и многи други, убрзо би одбачен и скрхан и подбуо од пића могао се видети како понавља Аникине речи из несталих љубавних ноћи.

Не мање скандалозан био је и случај кајмакама, сина турског паше који је од мајке Соколовићке наследио име и охоло држање а од оца власт и богатсво. Отишао је после много жалби касабалија да сâм стане на пут злу. Отишао је тада  до Анике и још много пута касније. Јер он, као велики познавалац жена, није могао да не опази да је Ануикина лепота била нешто несвакидашње, готово натприродно. Због Анике је турски бег био рањен, због ње је добрунском проти паљена свећа пре времена, а добрунски мушкарци закључили да „жену треба убити рађањем или батинама“. Због ње у два мушкарца нарочито патила, „свак за себе и сваки на свој начин“, и то Аникин брат Лале и Михаило Странац. Малоумни пекар Лале патио је на свој тих и срамежљив начин, а једини човек у кога се Аника једном загледала решио је да коначно „извади нож из ране“ који је некада ханџијка забила у срце свог мужа. Изједначавајући Анику и Крстиницу одлучује да трауму из прошлости превазиђе тако што одлази у Аникине одаје.

Не зна се ко „се осевапио“ када је Аника нађена мртва поред миндерлука. Не зна се да ли је то био Лале који се стидео сестре или Михаило који је давно изгубио свој мир или било који други мушкарац из Добруна. Као после многих несрећа које задесе касабу, она се смирује и постаje иста као и пре „Аникиних времена“. Лале је отишао некуда пут Ужица, Михаило на супротну страну, сарајевским друмом, мушкарци су се вратили својим кућама, а жене су наставиле да чувају своја огњишта. Прича о Аники, о злу које није вечно и које одлази онако као што и дође, преселила се у усмену легенду људи тога краја.

 

 

Жеђ

Приказ

Причу „Жеђ“ Андрић је први пут објавио 1936. године. Исприповедана је, већ према Андрићевом обичају, у трећем лицу, из перспективе потпуно објективног приповедача који прича оно што види својим свевидећим оком. Временски, прича се одвија одмах после аустријске окупације Босне, почеком XX века, када се у високом и равном селу Сокоцу отвара жандармеријска касарна. Командир те касарне довео је са собом у тај далеки и забачени крај и младу жену, европских манира који потпуно одударају од околине. Убрзо по њиховом доласку у тој области појави се хајдучија и њен муж крене у даноноћне хајке. Ненавикла на нове услове живота, и на стално одсуство мужа, жена не може ни да спава ни да једе. Не бива ништа друкчије ни када се муж, разочаран неуспехом потера, после дугих избивања наврати кући. Жена се моли господу да њен муж коначно успе и да тако учини крај њеној патњи. И молитве буду услишене. Једног дана жандарми некако успеју да ухвате главног хајдука, Лазара Зеленовића. Хајдук је ухваћен случајно. Био се склонио у логу коју је начинио у обали крај горског потока, где је мировао и стално испирао рану од метка. Али, наишле су врућине и рана му се дала на зло. У потери, командир некако набаса на то добро заклоњено склониште. Не би га ни открио да није осетио задах хајдукове ране. Окупио је жандарме па су лако савладали рањеног Лазара, везали га ланцима и спровели га до касарне. Како нису имали затвор Лазара су, под стражом, закључали у подрум испод командировог стана. Хајдук, као у народној причи, ни по коју цену неће да ода ни другове ни јатаке. Да би га присило на признање комаднир строго нареди да се хајдуку не да ниједна једина кап воде, ма колико он тражио и запомагао. И збиља, хајдук, кога чува његов познаник и земљак Живан, очајнички запомаже у ноћи, кунећи, преклињући и молећи за воду. Док њен муж оловним сном спава крај ње, расањена млада жена слуша то запомагање, које не престаје, али постаје све слабије, да би пред зору прешло у тешки, неразговетни уздах. Жена, која је слушала о хајдуковој свирепости, пробди ноћ, осећајући њен страховити притисак, појачан хајдуковим предсмртним молбама. Размишља, не могавши никако да заспи, о кривици и освети, бесконачном низу кривица и освета које творе људски живот. Ноћ јој се чини као велика пустиња од мрака. У тој пустињи она нема снаге ни за шта, чак ни да пробуди мужа. Па ипак је свануло. Хајдуков јецај постаје све слабији, једва чујан. Млади, разбуђени комадир привлачи жену к себи, она се испрва кратко отима али потом брзо потоне у „познату а увек нову страст“. У вртлогу те страсти ишчезавају слике ужасне, пробдевене ноћи. Соба се пуни „живом светлошћу дана“.

Разговор са Гојом

Један од најзначајнијих есејистичких остварења Иве Андрића, први пут објављен 1935. године. У овоме тексту Андрић говори о оправданости и природи уметничког стварања. У дијалошкој форми овога есеја излаже се гледиште Гојиног друга из младости Паола који уметника изједначава са Месијом и заступа гледиште о божанском и сатанском пореклу и демонском карактеру уметности. Гоја се супротставља таквом мишљењу и каже да се у самој стварности манифестују појаве нествраног и натприродног. Он сматра да све што у животу постоји од искони има своје оправдање, већ и тиме што постоји. Остарели сликар говори о уметничком послању које повезује људе, пружа им радост и сазнања, сумира учинак свога стваралаштва делећи са свим уметницима патњу стварања и усхићење пред свршеним уметничким делом.

Мила и Прелац

„Мила и Прелац“ је прича чија су збивања везана за вишеградску касабу. Написана је у трећем лицу и први пут је објављена 1936. године. Почиње „андрићевском ескпозицијом“, дугим описом амбијента. Дечак, главни јунак, игра се сам на рубу касабе, гледајући на друм. Дуго времена нико не наизлази, а онда са брега силази странац, стасит и јак човек у најбољим годинама, скитница од  дуга пута прекривена прашином. Дечак је газдинско дете, заштићено бригом мајке и љубављу тетке Миле коју управо обожава. Мила је неудата двадесетдвогодишња девојка, лепотица какве нема надалеко, горда у одбијању просаца. За дечака она је оличење  нечег непознатог а омамљивог, нечег што истовремено и привлачи и штити. „И остала му је у сећању таква, са осмејком који зари, увек лепо обучена, снажна, жива и лака, сва тврда и глатка као литица и скроз прожета непознатим јаким мирисом“. Дечак ужива у њеном присуству. Дошљак, скитиница по имену Миле Прелац најми се за варошког шинтера. Добио је тај посао јер нико други није хтео да га прихвати. Стари градски слуга Ћоркан више није имао снаге за то. Следи дигресија у којој се описује Ћорканова смрт. Угасио се, стар и испоштен, седећи на једном зиду изван града. Сахранили су га по муслиманском обреду. Већ сутрадан по Ћоркановој сахрани Прелац се прихватио да поубија све варошке псе-луталице и због тоја је постао омражен. Дечак, чији стриц је општински потпредседник, често одлази у зграду општине, и једном таквом приликом осмотрио је како Прелац убија псе. И запамтио је једну епизоду у којој пас, бранећи се, уједе Прелца. Та слика прати га и узнемирава, чак ни Милино присуство не смирује његов немир. Плаши се Прелца, који наставља да ради свој посао, и свако вече се опија. И тако буде све до једног дана када ће дечак поново видети Прелца, али мртвог. Пијани Прелац се, наиме, несрећно оклизнуо, пао са високог бедема и удавио се у набујалој реци. Око његовог извађеног леша окупио се свет, међу њима био је и дечак који до тада није видео мртвог човека. Вративши се кући осетио је неодољиву потребу да исприча све што је видео. Мајка и тетка Мила испрва га знатижељно прекидају питањима, али када оне заћуте и дечак прекине причу. У тишини, према одблеску светлости са прозора види како његова обожавана тетка Мила плаче за Прелцом. Ужаснут, дечак бежи у собу, руше се његови снови, његова тетка Мила није више за њега идеална жена. Док на цркви избија звоно у помен на Прелца, он се склања у орман са вуненим прекривачима. И све се одједном променило. Убрзо је дошао распуст, а на јесен су тетка Милу удали за неког трговца. После удаје све ређе је долазила у дечакову кућу. Поживела је још три-четири године и потом умрла. Поодрасли дечак био је на њеној сахрани, није пустио ни сузу, и било му је непријатно што његова мајка плаче. Прелца се, каже приповедач, дечак није ни сетио.

 

Смрт у Синановој текији

Приказ

Прича без разгранате фабуле, у трећем приповедном лицу, први пут објављена 1936. године. Главни и једини развијени лик је Алидеде, свети човек, мухамденац, пореклом из Босне, који се после четрдесет пет година проведених у Цариграду, нагло одлучује да се врати у родни крај. У Цариграду је Алидеде постао чувен са своје безгрешности, у једној текији учио је веру и ширио славу свог дервишког реда, али га је слутња смрти, у шездесет петој години живота, привела помисли да човек треба да умре тамо где је рођен. И тако се, после много времена, Алидеде скрасио у Синановој текији у Сарајеву, где су га посећивали „угледни грађани и побожни путници“, радо и много. То није дуго трајало. Једне вечери, када се свет почео окупљати да слуша како Алидеде говори свете речи, он загризе петељку лозовог листа, осети страшну горчину и нагло паде у предсмртни ропац. Пренели су га у његову собу и покушали да га поврате. Али узалуд, живео је још свега минут-два. У том кратком времену муњевито му се вратио цео живот, уназад, и, нарочито јасне, у томе, две слике, обе повезане са мишљу на жене. Најпре се сетио како је у најранијем детињству видео леш неке наге утопљенице коју је набујала Босна била доплавила у њихово двориште. Пао је у ватру и бунцање, немоћан да било шта о томе каже мајци и другим укућанима. Ујутру, леша више није било. А друга слика вратила га је у време када је био млади дервиш, већ на гласу због учености и посвећености Мухамеду. Једне ноћи Алидеде је чуо и видео како нека прогоњена, полуодевана жена очајнички лупа на врата његове текије-матице, али се брзо уклонио и повукао у своју собу. И то је било све што је Алидеде осетио од женства и женскости: у животу он никада није згрешио са женом, а у смртном часу се, са горчином, досетио „да жена стоји, као капија, на излазу као и на улазу овога света“. Онда се, последњим просевом свести, обратио Богу, хвалећи његову моћ и снагу, али и исказујући своје уверење о тежини живота: „горче је и теже него што сам мислио робовање законима Твоје земље“. (...) „Тако је издахнуо. Било је уочи петка, ноћ младог месеца. И по општем мишљењу, смрт је била чудесна и света и морала је да испуни свакога дивљењем, као и живот му.“ „Смрт у Синановој текији“ је медитативна прича о животу једног лика са врло израженом равни универзалног исказа, па у том смислу демонстрира и репрезентује једну од основних, глобалних карактеристика Андрићевог приповедног света.


 

Труп

Приказ

Приповетка „Труп“ припада такозваном „фратарском циклусу“ Андрићевог приповедачког опуса, а може, потенцијално, бити посматрана и као развијени екскурс (епизода) романа Проклета авлија. Прича „Труп“ премијерно је објављена 1936. године. Главни казивач је фра Петар. Као и у Проклетој авлији, он прича доживљај из свога заточеништва. По примењеном књижевном поступку прстенастог структурирања прича, где казивачи једни од других преузимају исказну позицију, „Труп“ је Проклета авлија у малом. Причу започиње објективни приповедач који описује фра Петрову ћелију и фра Петра како, лежећи болестан, прича једну од својих многобројних успомена. Фра Петар је казивач од класе, око сваке његове речи лебди „нарочит призвук, као неки звучни ореол“, свака његова реч је „казивала више него што она у обично говору значи“. Та магичност казивања је после његове смрти „изгубљена заувек“, говори објективни приповедач, хотимично смањујући свој значај. Потом, у ретроспекцији, фра Петар почиње да прича како је за време изгнанства у Малој Азији изашао на глас као мајстор. Једном буде одведен у неку пребогату кућу да поправи велики сат. Сачека га слуга и спроведе га на кулу. Одатле, фра-Петар гледа на унутрашњост дворишта, и у једном тренутку угледа људску прилику без руку и ногу, потпуно унакаженог лица, труп. Слуга тада преузима причу, па приповеда о Челеби Хафизу који је сву Сирију покорио, без милости убијајући кога стигне. Поштеди само једну изнемоглу лепотицу из угледне породице и узме је у харем. Та лепотица му је дошла главе. Стрпљиво је чекала прилику да му се освети за смрт најближих и то је једне ноћи искористила. Побунила је робље које је савладало малобројну стражу и запаљеном бакљом унаказила лице Челеби Хафизу који је изломљених удова био везан за греду. Војска која је стигла у помоћ поубијала је робље и лепу Сиријанку, али је за Челеби Хафиза било касно, од њега је остао само живи труп. Причу опет преузима фра Петар, а поентира је објективни приповедач па се она тако завршава повратком на почетак. Према неким тумачењима лик трупа је симболичка пројекција човека у модерним, поратним временима, која је Андрићу, без обзира на то што он своју причу ситуира у прошлост, дошла из модернистичког, експресионистичког духовног окружења у европским књижевностима после Првог светског рата.

Чаша

„Чаша“ је прича из фратарског циклуса, једна од оних у коју нас уводи објективни приповедач, а главни део казује фра Петар. Први пут је објављена 1940. године. Узети фра Петар лежи на постељи и гледа у предмете по полицама. Објективном, безименом приповедачу падне поглед на чашу, опточену златом, а фра Петар, као да му погађа мисли, каже: „Оно је Мостарка покојног фра-Николе Гранића“ и преузима причу. Приповеда о власнику чаше, фратру Гранићу, званом Мумин, какав је био и како је завршио живот. А био је ћутљиви чудак, чврст у вери и шкрт на речима. Од осталих фрањеваца издвајао се стасом, знањем латинског и турског, и чашом коју је свуда са собом носио и из које је полако, не доливајући, пио вино. Због те чаше је у младости имао потешкоћа, јер је њоме наглашавао своју посебност, а ред то не воли. Фра Петар прича како га је Мумин, прекорачујући сопствено дубоко ћутање, одвратио од младалачке намере да напусти службу. „У овој се земљи једна чаша види и боде очи као највиша кула у некој другој... Овдје се драм радости душом плаћа“, говорио је том приликом Мумин младом фра Петру, одговарајући га, ненаматељиво али сугестивно, од идеје да бежи у свет. После неколико година, фра Петар поново сусреће фра Николу, наизлед непромењеног али тешко болесног. У рану зиму фра Никола се затвори у своју собу, одакле више није излазио, све више побољевајући. У неко доба позове фра Петра и, уз неколико пригодних, опраштајућих речи, даје му чашу. Убрзо издахне. Од тада је прошло много времена и сада болесни фра Петар, лежећи на постељи у својој соби, намењује чашу свом изабранику, фра-Станку. „Млад је, али има срце као у старинских фратара. Чуваће је.“



Писмо из 1920. године

Приказ

Прича у првом лицу, премијерно објављена 1946. године. Временски пада у март 1920. у доба после Првог светског рата. Приповедач и његов пријатељ Макс Левенфелд седе на коферима на железничкој станици Славонски Брод и чекају воз за који не знају када ће доћи, али знају да ће бити препун. Макс Левенфелд је приповедачев пријатељ из младости кога није видео неколико година. Левенфелд је Сарајлија, племенитог порекла, мајка му је била лепотица на гласу. Приповедач и Левенфелд постали су пријатељи у гимназији, упркос разлици у годинама, што у том узрасту значи много. Пријатељство се продубљује, млади људи заједно читају књиге, и један другом поверавају тајне. Макс је атеиста, а приповедач који је од њега млађи три године види у њему и узор и пријатеља. Макс је, после матуре, отишао у Беч, да студира медицину и пријатељство се прекинуло. Нашли су се, случајно, после ратних година, на перону железничке станице, у ишчекивању београдског воза. У неколико речи, причају један другом како су провели рат. После војне лекарске службе Макс је средио своју сарајевску оставштину и спрема се да емигрира у Јужну Америку. Измењен је, и не разговара више ни о књигама ни о поезији. За њега приповедач каже: „После тога великог рата сретало се међу интелигентима доста таквих кивних људи, кивних на неки нарочит начин, на нешто неодређено у животу.“ Макс одлази заувек и говори приповедачу да ће у себи стално носити сећање на Босну, као неку дугу, неизлечиву болест. Мислио је да ће у њој провести живот, али сада зна да неће. Приповедач га пита због чега, заправо, он одлази, зашто бежи. Макс на то одговара да се сви узорци могу свести на једну једину реч: на мржњу. Приповедач жели да се успротиви тој тврдњи али у тај мах наилази воз и разговор се прекида. Двадесетак дана касније приповедач у Београду добија писмо. Пише му Макс Левенфелд. Образлаже ону једну једину реч која је узрок његовог одласка. Он зна да је Босна дивна, необична земља, али је, истовремено и земља мржње и страха. Босански човек није свестан те мржње, чији је корелатив страх. У Босни и Херцеговини, говори Макс Левенфелд, „има више људи који су спремни да у наступима несвесне мржње, разним поводима и под разним изговорима, убијају или буду убијени, него у другим по људству и пространству много већим словенским или несловенским земљама.“(...) „И тако, ви сте осуђени да живите на дубоким слојевима експлозива који се с времена на време пали управо искрама тих ваших љубави и ваше огњене и свирепе осећајности. Можда је ваша највећа несрећа баш у томе што и не слутите колико мржње има у вашим љубавима и заносима, традицијама и побожностима.“ Левенфелд пише приповедачу о сарајевској ноћи, о томе како свака богомоља избија неко своје доба (католичка, православна и мухамеданска) а сам Бог ће, у том часу, знати колико је сати по јеврејском рачунању времена. Хтео је, каже, да се посвети изучавању те мржње, али је увидео да нема ни снаге ни способности за тако нешто. И пожелео је приповедачу сваку срећу у новом животу и у новој држави. Прошло је од тада прво десет година, приповедач је сазнао да се Левенфелд населио у Паризу, где је отворио ординацију и међу јужнословенским светом постао познат као „наш доктор“, да би, потом, прошло нових осам година. Приповедач сазнаје да се доктор као добровољац упутио у шпански грађански рат и да је тамо погинуо. Прича завршава реченицом-коментаром: „Тако је завршио живот човек који је побегао од мржње.“

Злостављање

Приказ


 
„Злостављање“ је Андрићева прича из савременог градског живота. Написана је у трећем лицу. Први пут је објављена 1946. године. Почиње ретроспекцијом, завршном сликом једног мучног брачног случаја. Сви се изјашњавају против Анице Марковић која је својевољно и без видног разлога напустила мужа, трговца Андрију Зерековића. Суд потврђује њену кривицу. Као „побегуља“, Аница је прокажена од свих, чак и од сопственог оца. Живи анонимним и неугледним, усамљеничким животом. Нико, осим приповедача и ње не зна зашто је изабрала такав живот, напустивши привидно узоран грађански брак. И о томе је прича. Аница је пореклом из не баш богате, али честите малограђанске породице, најстарија кћи. Рано је остала без мајке, па је преузела старање о домаћинству и почела да удаје млађе сестре. Када се чинило да ће сама заувек остати неудата, појавио се угледни трговац Андрија Зерековић и запросио је, са осећањем да чини добро и велико дело. Из сиромаштва родног дома Аница удајом улази у богату кућу која је, вели приповедач, историја једне успешне трговачке каријере, од скромних почетака до зенита. Андрија се богатио захваљујући својој „вештини, скромности и понизности“. Купио је велику кући, проширио послове и тек тада се оженио Аницом. Брак је испочетка изгледао савршен. Аница је засјала у пунум сјају, а Андрија први пут у животу никако није могао до краја да израчуна шта ме је све и колико доброга донела та жена. Она је била стасита лепотица, скромна у свему, а он је био „савршен тип ружног човека“ којему је женидба донела истинско самопoуздање али и отворила у њему једну притајену предиспозицију. Постао је самољубив преко сваке мере и отуда се развила његова потреба да се пред женом представља стоструко већим него што јесте, да према својој вољи, само пред њом, уређује свет. Та се самохвала временом претворила у вербалну тортуру, а затим у чисту Аничину мору. Надмени егоцентризам једног успешног трговца четкама који себе види у историјским улогама временом постаје све неподношљивији. Њихови брачни односи потпуно су нестали, газда Андрија постао је сâм себи довољан, а Аница је сведена на биће које трпи и принудно слуша. Ноћу не може да спава. Једино време које има за себе су тренуци пре или после буђења. И њих је газда Андрија узурпирао. „Јер његова страст да својој жени прича и пред њом глуми, све је више расла, а часови после вечере нису му више били довољни. Све се чешће дешавало да газда Андрија, одушевљен и узбуђен сопственим причањем, продужи да говори још и код женине постеље.“ То се понавља годинама и у Аници расте као неподношљива мучнина. У својим причама Андрија је све већи и већи, и Аница постепено почиње да размишља „како би и дивно и страшно било напустити ову кућу и овога човека“. Андрија постаје чудовиште, а Аница се крај њега научила тешкој вештини самосавлађивања. Мислила је да тако, огуглала, може довека проводити живот, у трпљењу, крај свога распомамљеног мужа, а онда је, у трећој години брака, дошло једно вече у којем се пробудио њен још неугасли девојачки немир. Помислила је шта је још све чека ако настави да се повинује мужевљевом егоманијачком мучењу, па је спаковала најнужније ствари у свој мали кофер и тихо и нечујно отишла из стана. Прича „Злостављање“ један је од врхунаца Андрићевог реалистичког, психолошки интонираног приповедања.

 

Прича о везировом слону

Приказ

„Прича о везировом слону“ (1947) једна је од Андрићевих приповедака из травничког живота која је започета коментаром о настајању народних прича, њиховом чувању и трајању. Испричана је у трећем лицу, са доминацијом тона легенде. „У тим понајчешће измишљеним причама крије се, под видом невероватних догађаја и маском често измишљених имена, стварна и непризнавана историја тога краја, живих људи и давно помрлих нараштаја.“ Једна од таквих прича говори о тиранији и суровости новопостављеног травничког везира, али и о његовој страсти према егзотичним животињама које је заједно са Конаком довео у Травник. Први знак за касабaлије да је њиховим градом загосподарио нов и необичан господар био је тај да је сваког јутра везиров момак чаршијом шетао правог афричког слона. Све што је замерала турском моћнику, сву мржњу коју је осећала према њему, сву немоћ да му се супротстави, занемарујући суштинске разлоге тешког живота – распадање Турске царевине, неуређену и заосталу Босну – касабалије ће усредсредити на фила, како су прозвали љубимца из Конака. А када лукави и мудри Травничани одлуче да се живот у вароши врати у пређашњи ред, онда ће то заиста и учинити. Тако су се увече крај ватре могле видети групе варошана како уз  ракију и уздах – „превршило!“ – разговарају о везиру, животу у Травнику и као отелотворењу турске моћи и снаге. Осим хвалисања, јуначења, измишљених прича и заводљивих лажи, могле су се чути и мудре речи које су указивале да касабалијске аге и бегови оштроумно размишљају о власти, моћи и неминовној пролазности: „Додијало ми да слушам све исто: везир-фил, фил-везир. И кад добро размислим дође ми нешто жао и тог живинчета. Шта је и оно криво? И њега су уловили тамо негдје преко мора и везали и продали, а везир га је довео да се овдје у туђој земљи мучи, само самцито. (...) а и везир је дошао на силу, и њега су послали други, не питајући га хоће ли неће ли. Па и тај који је њега послао, морао је неког да пошаље да Босну смирује и уређује. И тако, чини ми се, све једно друго гура, нико није тамо гдје би хтео бити, него тамо гдје не воли...“

Из кругова хвалисаваца потекла је конкретна идеја да се оде у Конак и да се везиру стави до знања да је „превршило“. То су се увече договорили касабалије, петорица њих, уз ракију, али ујутро је до Конака стигао само најхрабрији, Аљо, који је тек пожелео добро здравље чуварима везировог седишта и са смишљеном причом како је свечано био примљен код везира, вратио се у чаршију. И о томе Аљовом подвигу почела је да расте и буја прича међу мештанима иако се ништа није променило у штетама које је фил наносио касабалијским дућанима. А онда су Травничани заиста одлучили да стану на путу везировој самовољи, те су решили да слона га отрују орахом у којем се крила пчела и још убитачнијим средством, јабуком са иситњеним стаклом. Од тог тренутка Травничани су чекали да чују како је „црк’о фил“. И заиста, фил је почео да побољева и копни. Као што је слон био симбол везировог доласка, тако је и његов нестанак из чаршије био знак промене у Конаку, најава везирове смрти. Фил је угинуо четвртог дана после везирове сахране. Нису се Травничани много томе радовали. Знали су да им можда предстоји тежа и крвавија борба са следећим изаслаником султана „јер ко зна ...шта тај опет носи у себи и води са собом.“

 

 

Кућа на осами

Кућа на осами (1976) је Андрићева постхумно објављена збирка састављена од једанаест приповедака обједињених уводним текстом. За њу се може рећи да је нека врста рекапитулације Андрићевог приповедчког пута. Једанаест лица са различитих језичких и говорних подручја, неједнаких сталешких одлика, различитих артикулационих способности, једно за другим а по избору аутора, прича о својим животним путевима кобних стрмина и финалних понора. Да би писац остварио могућност јављања свих споменутих карактера из различитих историјских епоха и типолошких одлика, морао је пажљиво одабрати приповедачку форму. То је постигао оквирном приповетком у којој се описује старинска турска кућа на сарајевском Алифаковцу у којој писац прима своје нестварне посетиоце, слуша њихове драматичне приче, бележи их и касније, „редиговане“, слаже у збирку.
Први пишчев посетилац је Бонвалпаша, конвертит, припадник највишег француског племства, војник три војске сукобиљене на тлу Босне, који је живео у Сарајеву, изабраном уточишту од аустријских власти. Питорескно одевен, самосвојне вербалне експресије, он тражи од писца доста времена и пажње. Други посетилац је мостарски везир Алипаша Ризванбеговић Сточевић, познат по смислу за унапређење Херцеговине али и по титанији којом је пратио уређивање земље. Писац слуша његову интимну исповест из времена свргнућа и двонедељног издржавања казне по наредби Омерпаше Латаса и то од тренутка супротстављања турском сераскеру, заробљавања и кажњавања јахањем на мазги у срамном положају до тренутка када страдалник говори о свом виђењу света и људских односа. Трећи посетилац „пишчеве радионице“ је барон Дорн из Штајерске, чија је животна драма проузрокована страшћу за лагањем. „Он лаже незаинтересовано, наивно, без своје воље, и против ње, лаже као мало дете, без мере и краја, са упорношћу коцкара, са непоправљивошћу алкохоличара.“ Због свега тога припадник старог аустријског племства завршава каријеру као ситни чиновник или „референт за ловачке приче“. Барон посећује писца јер га једино он стрпљиво слуша. Следећи посетилац није тако племенитог порекла као претходни. Геометар П. из С, један од безимених  личности са пишчевих путовања, носилац је велике љубавне драме. Он причом о женидби и животу са женом наклоњену официрима, која презие свога мужа, претвара пишчеву гостинску собу у купе воза где је писац љубавну сторију могао чути. Драматичност приче петог посетиоца, директора циркуса, такође почива  на спрези несрећног мужа и неверне жене. Лик безименог управника остварен је у амбијенту циркуске шатре у којој он господари и људима и животињама и својом женом, играчицом на жици, а који после свршетка представе „одлази на скровито место...где се избацује ђубре“ и ту размишља о својој несрећној женидби. Следећи приповедач је пишчев друг из детињства, Јаков, представљен натуралистичким описом човекове подривености пићем. Наследно оптерећен склоношћу ка алкохолу, његов „дух је жив и будан, запажа све али болује од неизлечиве болести да се са свим што сретне и угледа лако и нездраво меша“. Наредна прича о животу Сарајлије из угледне куће који рано остаје без родитеља, Ибрахим-ефендији Шкару и његовој даровитости да приповеда живо и духовито, писцу је најзанимљивија. Тек када испрати  госта, писац у тишини своје собе слуша о томе како је приповедао Ибрахим-ефендији коме је живот и прошао као у причи. Под прозор алифаковачке куће, шум мора доноси причу о сеоској девојци раскошне лепоте, коју као робињу у кавезу продају на пијаци. Због понижености о којој размишља док је показују трговцима, робиња одузима себи живот ломећи врат у решеткама кавеза. И на наредну причу, о професору пасатисти у амбијенту осмљеног приморског градића окруженог збиркама старина, подсећа таласање мора, али је она и својим насловом - „Животи“ – и својом поруком – „А живети је увек добро. Живети, то је главно“ – дата је у контрасту са претходном. Последње две приче повезане су мотивом злостављане жене и уједно супротстављене карактерима жртава. У „Љубавима“ реч је о француској проститутки неразумно оданој човеку који сваку прилику користи да је батинама понизи. У причи „Зуја“ реч је о жени из Босне која је, још девојчица, била жртва сексуалног насиља и која после тога заувек остаје у једној имућнијој кући као дадиља и слушкиња. Писац је у детињству увек са пажњом слушао Зујино „мрмљање“ и сада га први пут „дешифрује“, слушајући причу о Зујином животу као последњу у кући на Алифаковцу.

Зеко

„Зеко“ је Андрићева приповест из београдског живота, објављена први пут 1948. године. Обухвата време између два светска рата и немачку окупацију Београда. Написана је у „андрићевском“ трећем приповедном лицу, са јасном дистанцом између приповедачке позиције и описиваних ликова. Централни лик приповести је Зеко, правим именом Исидор Катанић, неугледни београдски чиновник, тачније, калиграф у неком министарству. Све своје младалачке таленте Зеко је затомио, није постао ни сликар, ни песник, ни оперски певач. Са српском војском прешао је Албанију и по повратку у Београд сасвим је потонуо у анонимност безличне свакодневице. Зеко живи у неуспелом браку са Маргитом, поседницом и рентијерком стамбене зграде у центру града. Имају сина Михаила, рођеног у, благо речено, нејасним околностима за време Зекиног ратног избивања из Београда. Михаило, звани Тигар, размажени је и саможиви шупљоглавац, спортиста и згубидан. Тако, у породичном сивилу, и у неамбициозно отаљаваној каријери, пролазе Зекове најбоље године, све док он, неком приликом, не открије живот на Сави и сав му се посвети. На реци, после много година, сретне ратног друга, пензионисаног капетана Мику Ђорђевић који га уведе у тај свет. Мика је, према гласинама, комуниста, због тога је, наводно, и пензионисан. Следи опис живота на савским обалама, сведен на низање портрета београдских маргиналаца и дошљака, са којима се Зеко зближи толико и тако да кући одлази само кад мора, а не мора готово никако. У осмој години Зекиног боравка на води, а то, каже приповедач, пада у 1938, у Београд се досељава породица његове свастике Марије. Она је удата за инжињера Дорошког, имају четворо деце и Зеко убрзо њихову кућу почне да сматра за свој једини прави дом. Гледа „своју“ децу како расту, мењају се и сазревају, и како постају „комунци“. У то већ избија и рат и приповедач сада прати Зеку како живи у окупираном и више пута бомбардованом Београду; најпре су то, априла 1941. учинили Немци, а потом и „савезници“ најжешће о Ускрсу 1944. У тим суморним и више него тешким годинама на површину излазе најбоље и најпостојаније особине Зекиног карактера: прибраност, одважност, пожртвованост. Зеко до краја прониче у психологију своје наопаке жене и свог промашеног сина и одједном се показује супериорним у односу на њихов кукавичлук и људску нискост. Страх и бојажљивост, које је годинама исказивао у односима са њима, однети су као руком. Зеко се за време трајања окупације у потпуности прибија уз Маријину породицу и полако почиње да ради за „покрет“, да фалсификује докумета, да преноси поруке и пошту. Маријин старији син одлази у партизане а старија кћи допадне логора на Бањици где јој се губи траг. Приближава се крај рата и једне ноћи Зеко са Маријиним млађим сином одлази негде на Топчидер да ухвати „везу“. Веза је очигледно проваљена, у потпуној тами одјекују пуцњи и Зеко се хитро уклања. Бежи према Сави, са намером да се склони негде у приобаљу јер одлично познаје тај крај, али се на самој речној обали оклизне, падне у воду и утопи се. Неколико дана после тога његова жена Маргита у „Новом времену“, тобоже трагајући за мужем, објави оглас, у којем између осталог пише да је Исидор Катанић „у душевној поремећности напустио стан“. Тако се заврши један неугледни а частан људски живот. „Зеко“ је приповест из оног дела Андрићевог прозног опуса писаног после Другог светског рата и у њој су, премда дискретни, донекле видни пишчеви трагови саображавања више доктринарним него поетичким захтевима нових друштвених околности.

Бифе „Титаник“

„Бифе Титаник“ је приповетка из јеврејског круга Андрићевих тема, по општој оцени критике доминантна прича тогa круга (први пут објављена 1950. године). Написана је у трећем приповедном лицу, смењивањем дескриптивних и коментаторских пасажа. Приказује време јеврејског страдања у Босни (Сарајево, Бањалука) на самом почетку Другог светског рата. Главни лик у првом делу приче је Менто Папо, ситни и неугледни сарајевски Јеврејин, власник бифеа „Титаник“. Истицањем несклада између имена бифеа и његовог стварног изгледа (последње свратиште сиротиње и социјалних маргиналаца, место за илегалну коцку) приповедач наглашава гротескност представљеног света. Менто Папо живи од данас до сутра, у неподношљивој вези са невенчаном женом Агатом, полусељанком католичке вере. Одмах по избијању ратног метежа Агата нестаје, а бифе „Титаник“ пропада. Тренутак је да нам приповедач представи другог главног јунака, Стјепана Ковића, бањалучког пробисвета, који слично Менту Папи увек опсесивно тежи томе да буде неко други. „Откако зна за себе он је патио од болесне сујете, од неодољиве жеље да буде оно што није. Бити ма шта само бити друго, или бар изгледати друго“. Тако објективни приповедач у аналитичкој секвенци описује Стјепана Ковића, човека нејасног порекла и без стварне психолошке и социјалне физиономије. Када избије рат, Стјепан Ковић постаје усташа, али и у том друштву убрзо бива скрајнут и презрен. По сили нечије одлуке, а да не би штетио угледу усташа у Бањалуци, убрзо добија премештај у Сарајево. Но, ни ту не бива прихваћен. Једва некако избори се за право да учествује у погромима и да добије „свог Жидова“. У трећем делу приче приповедач сучељава Мента Папу и Стјепана Ковића: по мизерну жртву дошао је још мизернији џелат. У опустелом бифеу, у одмаклој ноћи, Ковић спроводи „истрагу“, мада не зна ни шта пита, нити питани зна шта треба да одговори. Ковић је дошао у пљачку, али бедни Папо нема чиме да смири његов бес, који је бес промашености егзистенције. Мучни сусрет две страћене, нереализоване људске судбине, од којих је једној, хиром злих времена, припала улога потлаченог, а другом, такође без икаквог смисленог разлога, улога тлачитеља, разрешиће се убиством. Гротескност приче досеже кулминацију у завршној секвенеци: „Стјепан засу мецима као грмљавином и муњама угао собе у коме је Менто неприродно и фантастично махао рукама, скакао и поигравао као да протрчава између муња и прескаче преко њих“.

Знакови

„Знакови“ су Андрићева прича из савременог живота, написана у смени трећег и првог приповедног лица, а први пут објављена 1951. године. Почиње релативно брзим уводом, који води до средишњег тока приповедања. Објективни приповедач описује тугу паланачких хотела. Једне вечери у једном таквом хотелу, срео је извесног професора В. који му је испричао једну причу. Објективни приповедач је психолог, објављује радове у Психолошкој ревији, професор В. га препозна, приђе му и тако отпочне разговор који ће онога тренутка када се у њему дотакну жена претворити у дуги, загрцнути монолог. Професор В. прича, не без знакова скретања од нормале, о неспоразуму који је доживео са једном женом. Професор В. себе види као честитог, одмереног и увек пристојног човека, што се нарочито потврђује у његовом односу према женама, тачније, у непостојању таквих односа. Тако буде дуги низ година које пролазе у потпуном уздржавању. Професор В. улази у зрело доба. Добивши премештај у Београд он једног дана сусретне на улици неку згодну жену. Она испусти пакетић и професору се, пошто се љубазно сагнуо да јој дода тај пакетић а она му узвратила захвалним погледом, учини да је по среди неки знак. То потврди и у разговору са колегом. У питању је, заиста изгледа, неки тајни, женски знак. У дугој недоумици да ли да крене у потрагу за том женом, он једног дана, пролазећи крај позоришта, виде на паноу њене слике и прочита њено име. Била је то примадона Катарина Маранска. Одлази на представу и чини му се да у препуној сали примадона, настављајући да му даје знакове, гледа само њега. Провери у разговору са колегом да ли је заиста тако, и пошто овај потврди да друкчије не може бити и при том му честита, професор В. одлучи да на свој рођендан пошаље Катарини букет ружа. Те вечери певала је Тоску. Уз руже пошаље и писмо у којем опише цело ток љубавног случаја, од првог сусрета на улици... И збиља, Катарина се у првом чину Тоске појави са његовим букетом. Сутрадан, пошто је то био недвосмислен знак, он вратару опере преда ново писмо, али не доби никакав одговор. Колега га упозори на женску ћудљивост. Два дана доцније професор В. у поштанском сандучету нађе програм неке свечаности у којем је Катаринино име било подвучено црвеном бојом, што протумачи као нов знак. Пронађе, пошто подмити вратара, примадонин број, али ни после неколико позива није успео да са њом разговара. Опет се посаветовао са колегом који му рече да га примадона воли али да вероватно има неких препрека тој љубави. Професор В. пати, данима. Не може да пронађе решење. Коначно одлучи. Оде на стан примадони, адресу је добио на сличан начин као и број телефона, и позвони. Отвори му нека постарија жена, по гласу је претпоставио да је то она иста која је на телефону говорила да примадона није код куће. Некако га пусти унутра када рече да је из позоришта. Али, ни тада није видео своју љубав, јер га жена, пошто виде о чему је реч, љутито испрати, уз пратњу настојника. Сутрадан пре подне позове га директор школе, да га опомене зато што узнемирава Катарину, све се већ било рашчуло. Ниједно објашњење није помогло, ни професоров бес, ни настојање да директору објасни ко је коме давао знакове. У љутњи, професор се упути до Катарине. Упада у стан где се Катарина, напола одевена и рашчупана, уз вриску, закључава у купатило. Појављује се настојник са полицијом. Професор В. одбија да откључа стан у којем се затворио. Попусти тек када пристигну и ватрогасци. Из полиције је упућен у болницу, где је задржан на посматрању, а по отпуштању је пензионисан. Никада, прича он објективном приповедачу, није разумео зашто му је Катарина давала онолике знакове. Нико то не разуме. А он те знакове види, где год да се појави. Ето, види их и у том провинцијском хотелу у којем се сусрео са приповедачем, али не сме то да открије. „Знакови“ није само прича која настаје на матрици комедије забуне, него је психолошка студија главног лика, професора В, непрекидно опседнутог знаковима.

Немирна година

Приказ



Једна од дужих Андрићевих приповедака, написана у трећем лицу, први пут штампана 1953. године. Главни лик је газда Јеврем, богати трговац и зеленаш, стварни господар целе касабе, код кога по савет и, важније од тога, по новац, долазе људи свих сталежа и свих вера. Син сиромашнога трговца, Јеврем се, после изученога посла у Сарајеву, враћа у касабу. Захваљујући изванредним способностима убрзо постане најбогатији човек у том делу Босне, али му се после четрдесте године одузму ноге и он остане трајно непокретан. Седи код куће и прима многобројне посете, а дворе га жена, кћи-удовица и унука. Јеврем је апсолутни господар, тиранин који ужива у понижењу других; његовој вољи нико се не може одупрети. Кажњава тако што снажним рукама уврће уши несрећним потчињеним бијући њиховим главама о зид онолико дуго и онолико снажно колика је тежина казне. Објективни приповедач вели: „Знало се шта значи пословати са газда-Јевремом: претрпети и штету и срамоту... А ипак су сви долазили и тражили њега и његову помоћ“. И све буде тако док у његовој кући нагло не израсте, у невиђену лепоту, усвојеница Гага, нађено циганско сироче. Она опчини газда-Јеврема, потпуно, таквом снагом да укућани помисле како су чини пале на њиховог господара. Размишљају како да се ослободе Гаге, али им газда-Јеврем, сазнавши за то, сурово припрети. Каже кћери: „Ја сам те створио, ја ћу те растворити као да те бог никад дао није!“ Мутна, тешко докучива игра неоствариве чежње између Гаге која интуитивно осећа своју еротску моћ и газда-Јеврема наставља се из дана у дан. Гага је дословно једина особа која је у стању да одбије Јевремово наређење. И бива тако, кроз игру пристајања и прихватања у потчињености, у сивој и спеченој вароши, у којој се споро мењају годишња доба, све док у касабу не дође војска, са заповедником Алибегом, потурченим пољским племићем, авантуристом и пустахијом. Алибег се једном случајном приликом суочи са Гагином лепотом и убрзо поручи Јеврему да је одлучио да се ожени његовом усвојеницом. Газда Јеврем испрва одлучно одбија тај захтев. Што на претњу, што на молбу иза које је стајала присила, што на невидљиви али делујући притисак укућана и касабе Јеврем, после дугог и мучног размишљања, на то ипак коначно пристане. Војска одлази и Гага са њима. У Јевремом дому наступа мир и празнина; тихо и постепено, једва видљиво, господар касабе копни. Пристиже јесен и са њом нови трговачки послови, потом и зима коју Јеврем не воли. Мисао на Гагу полако нестаје; те зиме господар је младу Циганку које се готово више нико и не сећа уснио само једном. У сну, он је здрав и покретан, али му Гага не допушта да се помакне с места. Јеврем је сан заборавио чим се пробудио. Приповедач овако завршава приповетку „Немирна година“: „Јер, снови немају власти над човеком који и стварне догађаје, кад хоће, заборавља лако и брзо, а снове не памти уопште.“

 

Жена на камену

Прича из круга аисторичних, поетизованих Андрићевих тема. Испричана је у првом лицу, поступцима дескрипције и реминисценције, први пут је објављена 1954. године. Главни лик је Марта Л, оперска певачица од четрдесет осам година. Прича почиње описом предела, камените плаже на морској обали. Потом се приповедач, из висине спушта до централног лика, жене која опружена на камену, изложена сунцу, у летњој врелини, размишља о себи. Просторна повлашћеност претвара се у симболичку повлашћеност, Марта Л. налази се у зениту свога живота, а после тога врхунца, слути више него што би желела да призна, незаустављиво обрушавање према старости. Зато се враћа, сећањем, у детињство и младост, и мислима оживљава тренутак просева сопствене сексуалности, у једној сцени са скудоумним Матијом који посматра игру њених ногу док седи на баштенском зиду родне куће. Неколико година касније она ће однети белу мужевљеву кошуљу да у њој сахране умрлог Матију. Затим је уследила успешна каријера, бракови и разводи, па зрела љубав. После свега, она затиче саму себе у часу самоспознаје, док лежи опружена на врелој стени и мисли на Матију, на свој живот, родитеље и, нарочито, на старост која долази ма колико јој се она опирала. Помисао на старост је ужасава и у потпуности испуњава; у ужареном летњем дану она не може да се ослободи претешког сазнања да су најбоље године прошле и још тежег суочавања са извесношћу краја, са тугом лепотице која ће ускоро постати старица. Све што чини, чини да би убегла од тог осећања, сву своју енергију троши бринући се о изгледу свога тела и своје одеће. И не налази спокој, осим у понеком тренутку, као тог летњег дана, док се рве са мишљу о смрти. Устаје са стене и скаче у море; отуда излажи чиста и свежа, обоготворена приповедачким оком, да се врати на своје место на камену, узвишена у свом вечном женству. Крај приче: „Осећа се лака а велика и моћна као свет, који се вечито мења и увек је исти, мирна и срећна у окриљу доброг тренутног затишја“.

Игра

Приповетка из неисторичног круга Андрићевих приповедака, исприповедана у трећем лицу, премијерно објављена 1956.  године. Главни лик је Лазар, о њему приповедач не даје никакве шире, ни биографске ни психолошке податке. Лазар негде путује, и чекајући брод, седа на веранду великог ресторана. За столом постављеном према његовом седи двоје младих људи, мушкарац му је окренут лицем а жена леђима. Лазар је посматра одастраг. Када му поглед склизне наниже он види како се жена игра својим стопалима. Та чаробна игра сасвим обузме Лазара, и у томе је цела прича. Он једе споро и непажљиво, не скидајући поглед са жениних ногу. Размишља само о њеним покретима. У једном тренутку се прене, погледа на сат и види да ће задоцнити ако одмах не крене. Устаје, пролази поред пара, али се не окреће да би видео како изгледа женино лице. Ипак игру није заборавио. „Игра“ је једна од најуспелијих дескриптивних, нефабулативних, поетских Андрићевих прича.

Панорама

„Панорама“ је Андрићева поетска, сижејно врло сложена а фабулативно сведена прича. Написана је у монолошком, самоисповедном првом лицу једнине, а први пут је објављена 1958. године. Почиње ретроспекцијом, приповедач се сећа свога сиротињског детињства у Сарајеву почетком XX века. Тада су у моди, која је већ полако застаревала, биле „панораме“. У „панорамама“, великим механичким калеидоскопима, нарочитом техником, која је за неук или наиван свет била чудо над чудима, приказиване су колорисане слике далеких предела. Приповедач се сећа изгледа „панораме“ и своје опседнутости њоме. Сваке недеље он је, као дечак, хитао у ту, за њега чудесну, „панораму“, која му је будила машту и разгревала чежњу за непознатим светом. Пажљиво, са готово фотографским памћењем, он речима дочарава и реконструише изглед „панораме“ и присећа се слика које је у њој видео. Знао је да у њој борави сатима, пошто је некако пронашао ситан али за њега велики новац да би платио улазницу. Седео је, препуштајући се призорима о којима у свом малом, скученом провинцијалном свету није ни могао сањати. И седео би тако довека, да га, после истека плаћеног времена не би, најзад, газда Аустријанац опоменуо да је време да уступи место другима. „Све што је дотле значило мој стварни живот, тонуло је у непостојање“, каже приповедач. Пуну годину он је у „панораму“ одлазио као у свето место. За минут или два, и за нешто тешко измољеног новца, дечак се лако и брзо, маштајући, пребацивао у недохватне градове света. Највише је волео Рио де Жанеиро, памтио је сваки детаљ и свако лице ухваћено на сликама тога града. Виђене слике чиниле су да дечак стане гледати на стварност у којој је живео потпуно другим очима. „Панорама“ му је помагала да људе који су га окруживали, рецимо најбољег друга Лазара или рођака Благоја, види на друкчији, дубљи и зрелији начин. А када је „панорама“ као неисплатива заувек отишла из Сарајева, дечаку је остала трајна потреба да машта. Уз стварни свет, у њему се развио и онај други, неспутан, сав од слободних асоцијација и детаља. Бића које је гледао у „панорами“ за њега су постала стварна и он их је у мислима пратио као своје познате и најприсније пријатеље. Он их носи са собом и прати њихов раст, док се и сâм мења, из дечаштва у младост, из младости у зрело доба, када постаје инжењер. Тај инжењер који је касније видео света, прича своју причу, и стално се у сећању враћа на дечачке дане, на „панораму“ која је одредила његову каснију мисао. Паралелно са тим следи и животну причу једне девојке из Рио де Жанеира, чију слику памти из „панораме“. Замишља како је прати и како чита њен дневник. Девојка се зове Маргарита и има занимњив љубавни случај. Изневерила је младалачку љубав и удала се за другог човека. Свог несуђеног драгог срешће годинама касније, на путовању по Европи и гледаће га измењеним очима. Јављају се и други ликови, и њихови потомци. И јављају се и нови предели, Цејлон и Лисабон, све у сећању на слике из „панораме“. Главни јунак, приповедач, носи их у себи као нешто трајно, нешто што га одређује. Он је дужник своје дечачке страсти која га носи и на посебан начин му осмишљава и продубљује живот. „Панорама“ је поетска прича која стоји као противтежа Андрићевим епским приповестима.

Летовање на југу

„Летовање на југу“ је прича из познијег периода Андрићевог приповедачког стваралаштва. Први пут је објављена 1959. године. Иде у ред неисторијских прича са минимализованом фабулом. Испричана је у трећем илицу. Аустријски професор Алфред Норгес и његова жена Ана стижу у мало приморско место на одмор. Први утисак није најповољнији, али убрзо све дође у ред, па професор и његова жена угодно проводе своје летовање. Живот тече устаљеним, помало лењивим летњим ритмом. Професор се, у часовима када се не одмара, посвећује читању последње ревизије своје монографије о Филипу Другом. Дани пролазе спокојно, у малим ритуалима јела, купања, шетњи и уживања. Ништа не ремети тај мир, пред морем. Све ситнице су на свом месту и у стању равнотеже. Време одмиче на врло уходан, жељено спокојан начин, све док не сване један дан који се од других разликује само по јаком југоисточном ветру. Таласи су велики и професор ужива да плива по узбурканом мору мада га жена стално преклиње да то не чини. Он најзад попусти и њих двоје се врате кући. Жена одлази у куповину, а професор се препушта послу све мислећи како би било добро да се понову упути на плажу, да се окупа и врати пре него што жена опет буде код куће. Док о томе размишља, поглед му привуче један велики врабац који неколико тренутака стоји на каменој огради терасе а затим прхне у небо. Професор прати његов лет све док он не ишчезне у висини. Професор је занет, снатри и као да се узноси... На повратку из вароши жена не затиче свога мужа. Зове га, мислећи да је негде изненада отишао. Прва узмениреност прелази у панику. Професора свуда траже, али га не налазе, нигде. Потрага траје неколико дана, без успеха, и без било каквог трага или објашњења о професоровом нестанку. Када, трећег дана од нестанка, истрага запне и постане сасвим узалудна, по професорову жену дођу њена мајка и њен девер, професоров млађи брат, и одведу је натраг, у Беч. Прича се завршава енигмом нестанка, у жељном ишчекивању објашњења које никако не долази. Приповетком „Летовање на југу“ Андрић се са успехом окушао у жанру поетизоване фантастике.

Јелена, жена које нема



Приказ

Једна од мањег броја Андрићевих прича доследно и без објективизујућег оквира испричана у првом лицу. Први пут је објављена 1962. године. Тада је штампана са индикативним поднасловом („Галусов запис“), што упућује на закључак да је испрва била замишљена као део ненаписаног романа о истоименом јунаку кога срећемо у још неким Андрићевим причама. У каснијим издањима приповетке тај поднаслов је избрисан. (Видети белешку о реконструисаном роману „На суначаној страни“.) „Јелена, жена које нема“ у ствари је прозно-поетски триптих („Од самог почетка“, „На путовању“, „До дана данашњег“) у којем лирски приповедач излаже историју једног емотивног и церебралног привиђења које га прати упорно, годинама јављајући се у очекиваним али и сасвим неочекиваним приликама. Јелена је астрално, сасвим измаштано биће, чист женски принцип који даје смисао приповедачевом животу. („Али ја сам већ навикао да је и не очекујем и да сав утонем у сласт коју даје бескрајни тренутак њеног јављања.“) Појава Јелене, жене које нема, увек је чврсто повезана са путовањем и са светлошћу. Јелена је метафоричка материјализација приповедачеве маште, она је пројекција потпуне а недосегнуте испуњености субјекта који мисли, дише и осећа, она је смислотворни, космички принцип. („Тако ме у замасима који обезнањују носи та васионска љуљашка од једне савршене среће до друге, од Јелениног и мог присуства до нестанка и нас и свега са нама у срећи општег постојања. И ни на једној тачки тога бескрајног лука нема застајања ни за тренутак, јер се увек или пењемо или спуштамо.“) Како приповедач дуже живи и како му се све чешће долази помисао на крај живота, Јелена се јавља све ређе. Сновиђење („магновење“, каже приповедач) траје све краће. Светлост у којем се Јелена појављује све је слабија, ноћ долази по своје. („А ноћ је била увек зло време мога живота.“) Јелена је привид, чисти привид који се може јавити на хиљаде различитих начина и у хиљаду (не)очекиваних прилика, али који чили под теретом сазнања да је живот нешто друго од маште. А кад је живот нешто друго, машта је утолико потребнија. Приповедач ишчекује њено писмо које никада не стиже. У последњем одељку приповетке, Јелена се постепено трансформише у фигуру која је не само чиста машта него и чиста потреба. Престанак мисли на њу значи престанак живота. Са таквим уверењем завршава се и приповест о Јелени: „Само да не престанем да је ишчекујем“, каже приповедач у последњој реченици.